Ana Nenadić - Treća smena

TREĆA SMENA

Za drvenim šankom sedeli su muškarac i žena. Ona je imala dugu srebrnu kosu i lice koje je skrivalo godine. Duboko usađene oči su plamtele poput skrivenog jezgra, prepunog erupcija i tajanstvenih pokreta. Bila je to žena srednje visine, na prvi pogled sasvim okruglasta ali već na drugi vretenasta, izvijena i postojana. Njena tamnoplava haljina bila je prošarana punim, zelenim šarama sa pokojom žuto-zelenom tačkicom. Haljina ju je obmotavala celu, delovalo je kao da se preliva i uvija oko nje. Žena je držala elegantno prekrštene noge i odavala je utisak pomalo umorne dame. Zvala se Zemlja.

Muškarac do nje bio je patuljaste građe i pogurenih ramena. Delovao je razdraženo i tamna senka mu je prekrivala lice rošavo od bubuljica. Njegovo odelo bilo je trodelno i dzepni sat je nehajno visio iz dzepa na grudima. Dok je razgovarao sa Zemljom, delovao je potpuno isceđeno i beživotno. Zvao se Pluton.

,,Ne mogu da prihvatim da me nazivaju malim, glupim patuljkom'', reče Pluton, okrećući svoje rupičasto lice ka Zemlji. ,,Svi muškarci u našem pasažu, i Mars i Jupiter i Saturn, ma svi oni mi se podsmevaju i kažu kako već 8 godina nisam među vama a i dalje gubim glavu i vrtim se oko Sunca. Nikako ne mogu da im objasnim da sjaj i privlačnost koju Sunce ima, nijedna druga dama u našem pasažu ne može da ima ma koliko da smo nas dvoje udaljeni'', reče Pluton i tužno spusti malena ramena. ,,Kažu mi, bio si jedan od nas ali više nisi. Sporije rotiraš moždane vijuge, previše si sitan i taman'', reče Pluton i poče da se igra lančićem dzepnog sata. ,,Sve me to vređa i čini dalekim i odsutnim'',  završi i odsečno nasloni laktove na šank.

Zemlja ga je samo zabrinuto posmatrala i teško disala. Na njenoj kliskoj haljini pojavile su se dve tamne mrlje pod miškom.  Niz dugi, izborani vrat i po slepoočnicama izbijale su joj graške znoja. ,,Razumem te'', reče mu. ,,Tvoj položaj je zaista specifičan i znam da patiš. Ja imam tu sreću da u pasažu jedina radim sa ljudima jer mi je Sunce dovoljno blizu da svemu onome što imam da život i sjaj'', reče mu Zemlja i posegnu za tabakerom u obliku Meseca koju je svuda nosila sa sobom. Drhtavim prstima izvadi jednu cigaretu i udahnu je kao je svaki trenutak bez nikotina bio nepotreban. Na čas, Zemlja se cela izgubi u oblaku dima. Izdahnu ga polako, kroz nos, oči joj zasuziše i ona se mazno okrete ka meni koji sam brisao čaše sa druge strane šanka i zamoli me za čašu hladne i sveže vode. U tom trenutku, uz neviđeni prasak (kakav samo nepravda i dugo taloženi nemar mogu da izazovu), Pluton sruši svoju stolicu na pod i ustremi se ka Zemlji.

 ,,Kako se usudješ da pališ jednu cigaretu za drugom?'', maleni čovek povika.

 ,,Ti, prepuna života i nezamislivih boja, oblika i veličina?''

,,Ti, koja tako nemarno ispijaš vodu i očekuješ da ti je uvek služe hladnu i svežu?''

,,Ti, ustalasana ženo?''

,,Ti, kojoj Sunce ugađa najviše od svih?''

,,Ti, koja se i pored toga u sopstvenom telu orosiš?''

,,O nemarna ženo, zašto si ostarila pre vremena?'' reče srditi Pluton i bez osvrtanja napusti sablasni bar.

Pogledah oko sebe. Uz žar cigarete, uz suve i ispucale pune usne, uz zemlju prepunu pikavaca, uz potočiće slanog znoja i nepodnošljivu vrućinu koja ju je stezala, još se samo negde na kraju grada nazirao odsjaj jedne prelepe i umorne žene. I vazduh beše težak. Spustih dopola punu čašu ledene vode ispred nje i kucnuh samo jednom, kažiprstom, po obodu čaše. Tek onako, kao opomenu.

Ana Nenadić (1992): "Zovem se Ana, što je treće najčešće žensko ime u Srbiji (moraćete da potražite koja su prva dva, ja Vam neću reći). Svoje ime smatram lakim za potpisivanje ali isuviše jednostavnim. Volim da pišem, računam i posmatram. Pišem o klikerima (staklencima) i ljudima koji postoje samo u mojoj glavi, švajcarskim nožićima i vrteškama. Primljena sam u odsek književnog stvaralaštva u regionalnom centru za talente.

Obožavam matematiku (mada o njoj nikada ne pišem). Zanimaju me kombinatorika i verovatnoća. Studiram na Matematičom fakultetu u Beogradu i četvrta sam godina."