Mihailo Škorić - Sedam dana

SEDAM DANA

Bog spoji nebo i zemlju prvoga dana,

kiša zapljušta sa svih strana,

i na nebu bi svetlost i nestade struje,

gde baš mene nađu takve oluje?

Drugoga dana je nevreme stalo,

čak sam i neba video malo,

horizont dade mi lažnu nadu –

"Hvalim te bože što živim u gradu".

Trećega dana nadođe sva voda,

natopila kuće do samog svoda!

Nestade kopna u trenu oka –

nema ni parka, nema ni bloka.

Četvrtog dana već ničega nema,

ta nisam ni znao šta mi se sprema,

i sušim patike, pre svega džabe,

ispod terase mi zmije i žabe.

Nebo se ispuni petoga dana,

letelice iznad mog stana,

u vodi ljudi neki i čamci,

zatvaram prozor - jedu komarci.

Svi ljudi odoše šestoga dana,

sa kerom pričam bez nekog blama,

ali ne ferma mene ni tračkom,

merka se radije s komšijskom mačkom.

Sedmoga dana bog reši da odmori.

Ko će sad na to da mu prigovori?

Prošetah malo po starom kraju...

Kako sad ovo? I to u maju!

Đavolja je rabota ta promena klime,

ne bi se valjalo igrati time,

pa da bi nam ulica sad ostala suva,

ljudi,

mora ta priroda bre da se čuva...

Mihailo Škorić (1992) ima dvadeset godina. Živi u Obrenovcu, gde je završio dosadašnje školovanje. Trenutno studira na Filološkom fakultetu u Beogradu.