Aleksandar Mekol Smit - Salon lepote „Samo malo ulepšavanje“ (roman)

Katkad kažemo istinu koja nije baš potpuna istina, ali nije ni laž.

…

Katkad je bitno samo da izađeš. Nije bitno kuda ćeš da odeš, pod uslovom da si izašao iz kancelarije ili kuhinje, ili ijednog drugoga mesta na kom dužnost zahteva da budeš, i da odeš negde gde ne moraš da budeš.

 Ako ne sumnjate u žensku logiku i voleli ste da čitate avanture Poaroa Agate Kristi, dopašće vam se serija romana Aleksandra Mekol Smita. Rođen je u Rodeziji (Zimbabve), školovao se u Škotskoj i stručnjak je za medicinska prava. Bio je profesor na Univerzitetu u Bocvani, lični podaci, da ga ne bi shvatili neozbiljno. Napisao je niz romana o Damskoj detektivskoj agenciji Mma Ramocve, vlasnice, i njenoj saradnici Mma Makuci, koja je završila Fakultet za sekretarice sa 96 poena. Mma Ramocve rešava niz slučajeva krađa, podvala, tako što obilazi svoje prijateljice, prati tračeve i nailazi na istine. Nema nerešenih slučajeva. Tradicionalno je  građena, ne preza od velikih parčadi kolača i jedva ulazi u svoj beli kombi. Muž joj je gospodin Dž. L. B Matekoni, automehaničar, spreman da ide čak i na Kurs za savremene muževe da bi pokazao pažnju prema Mma Ramocve. Možemo da pratimo kako se društveni odnosi u Bocvani menjaju, meša se sujeverje sa željom da se bude u toku sa vremenom. U ovom romanu se rađa sin saradnici, ali kroz mesec dana će već biti u detektivsku agenciju unesen kravetac za bebu jer je saradnja najbolji put do rešenja. Razrešava se jedna ostavinska rasprava povezana čak i sa incestnom vezom, i pokušaj suparnice da omete posao Salona lepote uz mnogo čaja i veselih razgovora. Ambijent je egzotičan, sa kobrom pod krevetom, monsunskom kišom. Može se zamisliti koliko se pisac zabavljao dok je pisao i smišljao zaplete, često duhovite dijaloge, tradicionalne odnose, osećaj pristojnosti. Podnaslov romana je „Kad ste u društvu Mme Ramocve, znate da je tamo nege ipak sve u redu s ovim svetom.“

Sad je imala kupatilo o kakvom je u prošlosti mogla samo da mašta – s bleštavim belim pločicama, tekućom toplom i hladnom vodom, i s kadom u koju bi stala čak i Mma Ramocve ili neka druga tradicionalno građena osoba, i još bi ostalo mesta. To je za nju predstavljalo vrhunski, skoro nezamislivi luksuz, i bilo bi potrebno nešto više od poneke kobre tu i tamo da pomrači taj sjaj.

…

Ona se osmehnu u sebi uživajući u pomisli da je Bog pogledao svet, video prostrani potez kopna i rekao: Ovo će biti Bocvana. Dao joj je Kalahari; dao joj je valjanu zemlju duž istočne granice i pride dometnuo slatine Makadikadija . Ali onda, baš kad je hteo da joj da široke i pouzdane reke, nešto ga je omelo i zaboravio je da završi ono što je radio, ili je pak zaključio da je već podelio sve svoje reke i da ih je svega nekoliko preostalo za Bocvanu. To se lako desi kad se stvara svet, a naročito neki tako zahtevan kao što je ovaj, u kom ima tako mnogo ljudi koji smatraj da bi trebalo da imaju više reka no što ih već imaju i koji zavidljivo merkaju teritorije – reke drugih.

…

Na pomen Boga, gospodin Dž. L. B. Matekoni se namršti. Po njegovom iskustvu, ljudi večito tvrde da se Bog slaže sa njima, a pri tom postoji malo ili nimalo dokaza da je to slučaj. I svako može reči da ga je Bog pozvao da radi šta hoće – čak i provalnici. „Bog me je pozvao da provaljujem u kuće“, može da kaže neki takav čovek. „To je posao koji je On planirao za mene.“ Dabome, ako to kaže sudija, sudija na to može odvratiti: „A mene je On pozvao da tebe pošaljem u zatvor.“ Ne, pomisli gospodin Dž. L. B. Matekoni – ljudi bi trebalo da se čuvaju svojatanja ovlašćenja koja nemaju.

Vesna Šejić