Ana Terek – Mrtve žene (poezija)

Postoje

Stvari koje

nitko

ne razumije.

…

Tražim put do tebe, Gospode

ali ti silaziš s puta svaki čas,

...

Gospode

Ne ostavljaj me,

ako me već toliko voliš,

ne ostavljaj me, ne želim u mukama

tragati za tobom dalje u mraku.

Zbirka poezije Ane Terek Mrtve žene je u pet celina i može se čitati kao pet činova drame gde su glavne junakinje žene koje od nemoći da podnesu suđeni put odustaju od njega. Bol majke kad izgubi dete se ne da preživeti, bol koji počinje činom venčanja gde je već venčanica žulja i ne da joj disati:

Vrag neka odnese

Već moju noć!

Ili vapaj nemoći:

Ponekad bi bilo dobro nemati

nikog svog na ovom svijetu, tada

bih mogla lupati glavom o zid, sve

dok si ne razbijem lobanju.

U drugom činu se nalazimo u Sibiru, hladnoći i ako jedna od junakinja nađe snage da ode do Sibira, neće naći toplinu, nego prljavštinu i blud. Kada joj dođe sestirčina ona samo poželi:

Olja je toliko tužna tamo

u tom zveckavom, osvijetljenom Parizu,

da bi je voljela ubiti,

kako ne bi dalje patila.

Tako nailazimo u toj drami življenja na trenutke kada se od ljubavi poželi nekome oduzeti život da se ne bi više gledale njene patnje:

U snu

Palim kuću nad nama.

Kuću,

U kojoj moja majka spava,

Neka bude više

svemu kraj.

To su već stihovi iz granatiranog Sarajeva u kome pored svih užasa junak dečak je zamislio da je nevidljiv i trči za dvanaest jaja. Geler ga pretvori u baru krvi, a njegova sestrica ga svuda traži, želi biti nevaljala, jer Bog uzima samo dobre. I ona je tako stradala, a ostaje majka, čiji život gubi smisao. Tako su akteri ove drame i deca, namučena neljubavlju, kancerom, ceo jedan deo je o deci koja čekaju smrt i mole se dragom Bogu, obaćavaju da će biti dobra, samo sad da ne umru. Dete pati i kada gleda majčinu nemoć, kašalj i suze. Kada zna da je otac ne voli jer je devojčica, kada zna da je on bio zločinac, razbijao glave dečije i ko zna šta još grozno činio. Dete zavija od bola dok ne padne u san jer mu se majka ubila od jada što je čoveka koga je volela pojelo more, a onog drugog sa kim ima tog dečaka ne može da voli. A onda ni muškarcu nije bolje u takvom životu i svetu. Pati za njom jer se za nekim drugim ubila. A da je živa da li bi pokazao osećanje:

Ne bih te se ni sjetio,

Niti bih te pogledao,

Čemu, ako si i onako ovdje?

Ironične i bolne su mnoge situacije u ovoj poeziji i vrlo ekspresivno opisane, meso se od kosti rastavlja:

Nemam kod sebe

ništa što bi se moglo još razbiti.

Samo mi kosti ostale.

Kao da je drama dijalog sa Bogom koji je stavio čoveku teret koji nema snage da nosi. A na kraju se pojavljuje i glas božiji u dijalogu sa ucveljenim nevoljenim i ostavljenim čovekom koji više ni sa detetom ne uspeva da govori. I opet dete koje pati.

Otplovit će planine deleko od vas i

pojavit će se izduljene sjeni među drvećem,

ali ne bojte se,

pod mojom težinom krivit će se nebo nad vama,

moje ruke spuštati se do vas,

iz vaših očiju suze ću vaditi ja.

Poezija je pisana na mađarskom jeziku i prevela je Angela Pataki. Snaga slika i situacija je impresino potresna. Dijalozi sa svetom se uspostavljaju i sa one strane:

Ne mičem se.

Kad god odem na mjesto

gdje sam umrla,

vrlo sam gnjevna.

Vesna Šejić