Antonio Tabuki - Vreme brzo stari (novele)

Vaspitanje naroda je gubljenje vremena, uostalom ovaj narod se sad obogatio i vaspitao ga je Veliki brat, zato glasaju za njega, glasaju za onog ko ih je vaspitao.

Antonijo Tabuki je napisao zbirku od deset kratkih novela koje su vezane lirskim naslovom Vreme brzo stari, pa je i sam stil pripovedanja takav da ponekad traži pažnju kao da čitate liriku. Sem starenja, tu su i aktuelne svetske teme. Prva junakinja je odrasla u luksuznom stanu iznad očeve advokatske kancelarije u Parizu, udala se u bogatu i uglednu kuću na Bodenskom jezeru, ali sanja strahove svoje babe koja je živela u pustinji među divljim konjima. Devojčica koja je egzilant i usvojena je, a onda joj se novi roditelji razvode, neobično smelo i duhovito razgovara sa Italijanom na hrvatskoj plaži luksuznog hotela. On se leči od ozračenja osiromašenim uranijumom na Kosovu i Metohiji gde je bio kao vojnik u mirovnoj operaciji. Na kraju je on teši tako što je uvodi u tajnu nefelomancije, otkrivanja tajnih poruka koje nam oblaci svojim oblikom upućuju, tajne uvek mogu biti optimističke. Takvih zanimljivih i neobičnih situacija ima i u ostalim novelama. Provokativna je osma pripovest: advokat po dužnosti brani političke krivce u nekoj istočnoj socijalističkoj zemlji. Kada je očekivao da će izgubiti slučaj, naišao je režiser da snima. Moćni vole svoje slike. Presuda je bila blaga. Pred kamerama nijedan sudija nije hteo biti toliko nečastan. Njihova saradnja se nastavila u nizu slučajeva, iako režiser nije više imao filma u kameri. Uvek je pomagalo. Priču saznajemo na festivalu posvećenu datom režiseru, u baru oko ponoći i razgovoru dva skoro neznanca. Nesloboda je jedna od tema ove zbirke. Pisac tvrdi da su sve priče inspirisane životom, samo mi znamo da je pripovedanje dalo tajanstveni oreol priči.

Slikari jesu oni genijalni, neprevaziđeni u hvatanju nezavršene kretnje lika koji prikazuju, obično jednako ludog, i slikarsko čudo se ostvaruje u nekom vidu bizarnog lebdenja koje kao da ne mari za silu zemljine teže.

…

Ali doktore, šta se više očekuje od mene, odigrao sam sve pasijanse, pobacao sve knjige u vatru, doktore, mislite li da mogu da imam miran san?

…

U naše vreme nije bilo takvih mesta, dragi moj, promrmljao je sebi u bradu, ono najbolje smo propustili.

…

Njegova zemlja je bila odviše mala da se u njoj umre.

…

Osećao je neobičnu razdiruću tugu, imao čudan osećaj, kao da je njegovo telo izgubilo težinu i sada plutalo ka nepoznatoj daljini.

…

Ništa ti ne znaš, gunđao je starac, šta ti uostalom znaš, ti si imao sreću da se rodiš u ovoj zemlji, pošto smo ja i tvoja majka uspeli da odemo, tvoja majka je imala stomak do zuba, jesi li ikad pomislio šta bi bilo da nismo uspeli, moglo bi se dogoditi da postaneš dečkić pun ideala sa crvenom maramom oko vrata, jedan od onih pionira koji su stajali u špaliru kad je veličanstveni par prolazio u predsedničkom autu blagosiljajući narod? A znaš li šta bi uzvikivao mašući zastavicom? Živeo Vođa koji vodi naš narod u svetlu budućnost!

…

Da pomognu, ma kako da ne, da pomognu, oni žele da ti uglačaju pamćenje poput ogledala.

Vesna Šejić