Antonio Lobo Antuneš - Slava Portugalije (roman)
Antuneš L. A., Slava Portugalije, Geopoetika, Beograd, 2019.
Deran koji je ukrao vreću pasulja kao što nam je ukrao Angolu, nikada nisam mogla ni da sanjam da bi Angola mogla da bude vreća pasulja u rukama jednog klinca a ipak je bila samo vreća pasulja.
…
Što smo se rodili kad je Bog već bio star, rodili smo se kad je Bog već bio u poznim godinama, isuviše sebičan i umoran da bi se bavio nama.
Antonio Lobo Antuneš (1942) je u romanu Slava Portugalije opisao period od 1982-1995 godine i tri generacije jedne kolonizatorske porodice. Počelo je od pretka koji je bio više gladan, pa je stiglo nasleđe, obrada zemlje, bogatstvo, ali i poseban način života. To su ljudi koji stižu u Angolu uglavnom kao nesnađeni u Portugaliji i koristeći skoro besplatnu urođeničku radnu snagu stiču neki ugled i kapital, ali postaju bezdušni i ostaju nezadovoljni, zli, nemoralni. Glave porodice imaju decu sa belom suprugom i vanbračnu sa crnkinjama sa imanja koju koriste kao radnu snagu, sa malo ili nimalo povlastica u odnosu na druge crnce. Ovo je roman toka svesti, foknerovski, nekih pet glasova nam se obraća sa istrzanim monolozima propraćenim refrenima, tri dela romana bez tačke, ali sa zarezima i kurzivom izdvojenim delovima monologa. Krajem zadnje tri godine počinju sukobi, Lisabon ostavlja kolonijalnu vlasti drugim silama, koje dovlače plaćenike, različite vojnike i počinje razaranje zemlje. Tako to vide belci koji nisu uspeli da pobegnu na vreme. Sudbinu i mišljenje domorodaca ne čujemo, samo posredno saznajemo za njihovo ponižavanje, ubijanje, iscrpljivanje i onda osvetu koju su dugo čekali, ali nisu se sami organizovali. To su bile neke druge velike sile koje su imale svoje nerazumljive interese. Najčešće čujemo Izildu, prvo razmaženu devojčicu, onda onu koja se udala za inženjera koga ni ona ni njeni roditelji ne mogu da cene. Ostala je u drugom stanju, pa joj je otac novcem razrešio situaciju. Prvo dete u porodici je njen muž dobio sa crnačkom kuvaricom. Ona će to dete kupiti i usvojiti. Onda se rađa devojčica, kasnije raskalašna i nesrećna. Ne sa mužem, nego sa narednikom policije koga prima u kući na oči majke, muža i dece, rađa dečaka koji će biti intelektualno nedorastao, epileptičar, agresivan. Ona ih, kada shvata propast zemlje, šalje u Lisabon da se snalaze kako znaju i čeznu za Afrikom. Njen muž je nezadovoljan, ponižen, osetljiv, na kraju alkoholičar bez ambicija. Njegov moto je: Ono po šta smo došli u Afriku nije bio ni novac ni moć bili su to crnci bez novca i moći da nam daju iluziju novca i moći, koje, čak i kad bismo imali nismo imali… stoga smo mi i bili crnci drugih, na isti način kao što su crnci posedovali druge crnce, a ovi svoje crnce i sve tako niz lestvicu do dna bolesti i bede.
Godinama mi se dešavalo da se probudim pre ostalih ukućana i zamišljam da su otkucaji zidnog sata u salonu otkucaji moga srca i satima bih u tišini ležao otvorenih očiju i slušao sebe kako živim.
…
Za moju babu Afrikanci nisu bili drugačija rasa već određena zoološka vrsta koja u određenoj meri može da imitira ljude ali da ipak bože sačuvaj ni po čemu ne liče na nas.
…
Hrist te čeka, nestrpljive orgulje dopiru iznutra i propovednik Kinez koji kada ne služi u crkvi prodaje donji veš na pijaci.
…
Deran je ubio na desetine i desetine belaca u Luandi, u Salazaru, u Kašinu, u Dondu, prolazio je noću kroz varošice, kroz sirotinjska predgrađa, logore, predgrađa, čak i kroz centar grada, kuće oko tvrđave i palate Vlade, sa svojih osam ili devet godina mačetom odseca glave kokoškama i ljudima, kači ih na drveće kanapima, kukama ili ih naprosto ostavlja na volju psima lutalicama.
Vesna Šejić
