Balša Brković – Aurora (roman)

Samo sam se zamislio. A i ne znam da je votke ikada mnogo. Mnogo je patnje, i na ovom svijetu i u našim životima, a ne votke.

…

Tako ti je vazda bilo: svaka priča o slobodi završi u ropstvu. Što je ljepša, to je ropstvo teže. Takva je ljudska priroda, a niko ne može preko prirode.

…

Danas su ljudi postali preozbiljni. Naš narod se izvinjava kad se smije, kao da čini nešto nevaljalo i pogrešno…Ako se previše smiješ, ovdje ti niko ništa ne vjeruje. Svi su smračeni…Više vjeruju nesrećnom nego radosnom čovjeku.

Aurora Balše Brkovića je hronika života u Podgorici od marta 1932. do dočeka sledeće Nove godine. Počinje dolaskom nekih aktera romana vozom od Sarajeva, i tu se surećemo sa likovima i njihovim opisima od frizure do odela. U romanu pratimo galeriju zanimljivih ličnosti, građana Podgorice ali i izbeglih Rusa i Ukrajinaca. Domaći ih ne razlikuju, ali ih prijateljski prihvataju i odaju im priznanje da donose kulturu. To su obrazovani ljudi, relativno situirani, profesori u gimnaziji, lekar. Nailazimo na njihov privatni čitalački klub sa odasvud nabavljenim novinama, bajatim novostima i dobrim čajem. Pratimo javna događanja koji čine osnovnu strukturu romana. Od fudbala, gde se deli grad na crvene i one druge, do šaha. Šah je ipak glavna afera jer sem što je osnovan klub i škola šaha, osniva se i ženski deo kluba. Tu je prilika da se pita svako bitan - od načelnika policije do mitropolita. U gradu i romanu se nalaze oni od bogatih, uspešnih, pa do oriđinala. Dva junaka su posebna: slikar koji portretira građanstvo, i pesnik koji ni jedan stih nije objavio, ali njihovi rimovani distisi su odgovor na afere, a uvek su spremni da ih smisle za bokal vina, i nikada nisu žedni jer Podgoričani vole dobru šalu i veštu udvoricu. Tako se u gradu odvija književno veče sa Tinom Ujevićem. Nije to jedina autentična istorijska ličnost, tu je i Bora Kostić čuveni šahista, vešt kozer, koga lokalni novinari vole jer uvek ima duhovit odgovor. Prisustvujemo velikoj izložbi Mila Milunovića, sa detaljnim opisima slika i reakcija publike. Đilas i Zogović u tom raspričanom duhovitom svetu štrče i kad su sami, izgovaraju podobne komunističke parole. Tako se duh levičarenja širi, ali za razliku od njih dvojice koji nam nisu simpatični tu je i Mladen, komunista u političkom bekstvu, koji privlači simpatije i osvaja najlepšu devojku. Žene su slobodne, pametne, svet se menja. Ceni se obrazovanje i naročito ako je diploma iz evropskih centera. Policijski podgorički Šerlok Holms se preziva Globarević jer mu je predak gledao Šekspira u Glob teatru. Travar u planini ima psa Sokrata. Toko Koprivica, drumski razbojnik, hajduk, proklamuje svoje levičarenje: Vidi, mi buržuje i volimo i ne volimo. Evo kako: oni izrabljuju druge ljude i zato ih ne volimo, ali, opet, da nema buržuja koga bismo pljačakali? Pošteni svet i sirotinju? A za dramski zaplet potrebni su nam i ništa ljudi - kome bi se podsmevali? To će biti konzervativna mladež koja slavi kralja Aleksandra, predstavljenog kao neprijatelja crnogorstva koji je slobodu i državu oduzeo. Prošli smo kroz niz kafana i saznali šta se sve pije, kako se zabavlja. Koje slatkiše voli ženski deo društva. Šta ko oblači. Jedan rekonstruisani svet. Da postoji i da ga je takvog bilo, odmah bi mogli da pakujemo kofere i tamo se selimo.

Od čega se najviše boje Podgoričani?

Od svoje bruke i tuđe ruke.

…

Današnja mladež, recimo, uopšte ne uživa u Njegoševim stihovima kako smo mi uživali. Ja sam kao momak, kad slušam Njegoša, plakao, šta plakao, ridao, od sreće i zanosa…Danas vole nekakve kmektave pjesme, utišane…Poezija ako nije glasna, nikome ne treba.

Vesna Šejić