Balša Brković – Crno igralište (poezija)

Najviše smo naučili zahvaljujući strasti za ubijanjem.

…

Brži od misli u planinama/ i spori u nizijama/ Rastemo kao Aleksandri/ kao Filipi starimo.

…

Vrijeme koje uđe u časovnik/ pripada tebi. Sve ostalo je Pustinja.

Balša Brković u zbirci poezije Crno igralište osećanja, doživljaje meri čitalačkim iskustvima. Očekuje od čitaoca da je odrastao u sličnoj biblioteci, pa navodi nekada imena pisca, nekada prezimena. U pesmi Umiranje profesora K. koji je ukrao od smrti, a sa njom u dijalogu, trideset godina života u prepročitavanju i traženju one najvažnije knige, odlučuje da je knjiga druga Don Kihota ta vrednost posle koje može mirno da umre. To poziva na ponovno prelistavanje i podsećanje. Zbirka se sastoji od pet poema i niza ostalih pesama. Pojavljuje se dijalog gde je drugi glas italikom štampan, i biva razum, opšte iskustvo, ali i prilika da se stilski uneobičaji poezija: tako se dešava u jednoj pesmi da je refren, u drugoj magistrale, ili rimovan na suprot slobodnog stiha. Pesničke slike su ogledalo, knjiga, san, sat - vreme, đavo je onaj koji upravlja i određuje vrednosti, polucitati, parafraziranje; tako da smo u postmoderni. Pesme nisu uređene hronološki po vremenu nastajanja, nego po tematskoj usložnjenosti. Zbirka je nastajala šesnaest godina, prozu pišem kad ja to hoću, poeziju samo kad ona to hoće. Poema Između Aleksandra i Filipa je nastajala u dve godine 2007-2008, a Tražim Đavola 2009-2011 i to na mestima Podgorica, Amsterdam, Prag. U prvoj poemi u zbirci Svakodnevni dvadeseti vek satom se odmeravaju smrti intelektualnih stožera dvadesetog veka: Niče, Vajda, Konstantin Kavafi koji je kao dendi u Aleksandriji grčki govorio sa engleskim akcentom, Ginzberg, Kalvin, kao i neke nemile odrednice veka. Problem nasleđa i komplikovanih odnosa oca i sina, nevinosti i iskustva, perspektiva i pokvarenosti je razrešavao u poemi Između Aleksandra i Filipa: Mladost svaki pad proglašava/ bogomdanom stazom, a onda,/ u godinama poznim, shvatiš da/  čak i na bogomdanoj/ stazi sve je – pad. a kurzivom Najednom ušljivo sipi/ vatra u tvojim mislima/ letiš, iako je pad.  Dok pesnik traži đavola i on je od Getea, ili Tomasa Mana, Kolakovskog, Bulgakova, a mogao se družiti sa Bodlerom, Vijonom. Sedamdesete su godine odrastanja i promena društvenih tokova u svetu i kod nas i pojavljuju se imena Bakunjina ili Marksa, pa Če i Markuze; promišljanje o društvenim mogućim izborima. Obraća se Če Gevari: Draga, stara, crvena bitango/ odigraćeš ti još koji tango. Pojavljuje se paradoks, kao i ironije ili sarkazam: Kasandra blues: U gradu Sretneš roba. Pa gospodara,/ Feudalca zajebanog, što i/ Kralj štreca od njega/ Nakon nekoliko metara/ Naiđeš na ekološkog aktivistu, / Dok, tamo, ukoso, / Ulicu prelaze ljudi iz mlađeg/ Kamenog doba./ Mimoiđu se, gotovo/ Se očešu ramenima,/ No, ipak, nezainteresovani,/ gospoda – jedan industrijalac/ pobegulja od Dikensa, samo bolje obučen,/ i postmoderni cinik, koji jedino još/ očekuje kraj svijeta, konačni.

Moj svijet je parodija istorije,

Moj svijet je ruganje smislu.

Tugovanka među gluvima.

I sva su doba odjednom.

Ništa se nikada ne kreće.

Na ovom pijesak žednom

Ostaće jedino smeće -  je komentar kurzivom. Moglo bi se čitati i iz drugih uglova jer ima i za to stihova.

Oduvijek sam želio sresti prvog pobunjenika.

…

Ja ne želim obožavati ono što ubija.

…

Ja, namćorasti čuvar koji bi da drugima beslovesnim bićima propovijeda o slobodi.

Vesna Šejić