"Dignuto sidro" i "Kada plivaš" na Karaburmi [VIDEO]
Predstavljanje romana „Dignuto sidro“ Rastislave Šejić i poeme „Kada plivaš“ Rastka Šejića održano je u biblioteci „Milutin Bojić“ na Karaburmi u okviru ciklusa „Proplamsaji“. Donosimo video snimak i besedu koju je održao profesor Rastko Jevtović.
Književno udvojavlјanje
Beseda profesora Rastka Jevtovića, urednika ciklusa
Život jeste nepredvidlјivi reditelј, ali dosta toga lјudi režiraju i sami. Da li je slučajno da se u isto vreme pojavlјuju, svako sa svojim književnim delom, na sceni ustalasane, ali zapravo letargične naše književne sadašnjosti, rođeni brat i sestra: Rastko Šejić sa poemom-„Kada plivaš“, a Rastislava Šejić sa romanom „Dignuto sidro“? Oboje toliko razlitičiti i autentični autori, ali oboje u istom trenutku. Dovolјno da skrenu pažnju na sebe. Pa, ko se upusti u čitanje njihovih dela, u Rastislavin lavirint sa pričom u priči, te Rastkovu plivačku avanturu, taj će znati rašta je to uradio. I svakako neće zažaliti što je tome poklonio svoje vreme.
Rastislavin epistolarni roman donosi nam dva toka radnje: osnovni i unutrašnji. U osnovnom mi srećemo jednu spisatelјicu koja je radi prikuplјanja građe za novi roman kao korisnik neke internacionalne književne stipendije u Budimpešti, što donekle podseća na roman Srđana Valјarevića-„Komo“, ali samo na prvi pogled. Zapravo je tu kontrast. Dok Valјarevićev pripovedač pokušava da zaista prikupi građu u kontaktu sa lјudima iz svoje okoline i prizorima oko sebe, Šejićkina pripovedačica je posve introvertna i zapravo nam iz spolјašnjeg sveta samo predstavlјa priču o jednoj srpsko-mađarskoj porodici u kojoj ona dobija ulogu dadilјe. Nјeno izlaganje je mnogo više usmereno na konstrukciju svog romana i tkanje priče. U čemu se ona ispoveda drugom liku epistolarnog romana, zapravo takođe pismopiscu, Vladimiru, prijatelјu i umetniku, glumcu, koji je ne samo svedok njenih književničkih iskušenja, već na neki način i saučesnik. Ali, ostavimo čitaocima da otkriju tu i druge niti ovog znalački ispisanog i komponovanog dela. Koje vas neminovno uvlači u svoj zamršeni splet lјudskih odnosa i misterioznih sudbina. Ništa nije onako kako izgleda, kaže jedan od junaka drama Dušana Kovačevića. To bi se moglo reći i za jedan broj ovih Rastislavinih pripovesti. Koje u jednom delu dobijaju žanrovski zaokret, pa ulaze u putopis kada prikazuju turneju dramsko-baletskog sastava koji gostuje u nekoliko srednjoevropskih gradova i u Solunu.
Tu se zapravo jedino i tematski sreću Rastislavino i Rastkovo delo. Možemo reći da im je zajednički imenitelј - Mediteran, te privrženost prirodi i civilizaciji. U „Dignutom sidru“ opis Soluna je relativno kratak pasaž, ali neizostavno ispolјava autorkino oduševlјenje, inspiraciju ovim drevnim gradom. Dok Rastkov poetski pripovedač pronalazi svoju matičnu sredinu u morskoj vodi. Nјemu je svet mora nešto domaće, osvojeno, poznato i prepoznato kao blisko, deo sebe. Sve van tog sveta je prolazno i neizvesno, dok u strujama i talasima nema ničeg opasnog, vrebajućeg, destruktivnog.
Tu se vraćamo starogrčkom misliocu - Talesu, koji je govorio da je život nastao iz mora.
Ovo štivo se može pojmiti i kao spisak upustava kako rukovati sobom u moru, kako se ponašati u kontaktu sa njim i izbeći potencijalne zamke eda bi zadovolјstvo i ispunjenje smislom bilo potpuno. Zadovolјstvo koje je iskonsko i nepregledno, baš kao i more, nedosežno kao nebo. U tome se ovaj subjekt književnog dela da uporediti sa Egonom Čarnojevićem , to jest Petrom Rajićem iz «Dnevnika o Čarnojeviću» Miloša Crnjanskog. Ono što je Čarnojeviću nebo, Šejićevom neimenovanom pripovedaču je more.
Naravno, u ovoj neobičnoj knjizi, apoteozi mora ima i drugih tema: promišlјanja raznih dilema i patnji, životnih pitanja, samosvesti, odnosa pojedinca prema okolnom svetu, društvu u kome živi (ali sa distance). Pesme, to jest poglavlјa poeme nemaju naslove, ali zato imaju vrlo zanimlјive poluapstrakne crteže koji obogaćuju doživlјaj pročitanog. U stihovima Rastka Šejića nailazimo na uzdržanu ironiju, a ponekad i cinizam, upravlјen prema određenim predstavnicima lјudskog sveta. Nјihova pojavnost, plitka pamet i ponašanje prosto iziskuju kritiku. Nije ona neutemelјena plјuvačina, već razložno, motivisano razobličavanje lјudske sujete i praznoglavosti. Možemo reći da je to i „kritika domaćeg mentaliteta“, vazda spremnog na pravlјenje štete u prirodi, pokazivanja i uznošenja sebe, a nespremnog za preobražaje, neuslovlјena dobra dela, junaštvo srca, podvig. Najzad, za smireno obitavanje u svom prirodnom okruženju.
Jedina svetla tačka u tom lјudskom svetu je plivanje sa Markom Zoranovim i njegovim plavokosim bratom „kome šlauf brani da ne potone“ i kome „dečije srce kuca kao zečije, ne od straha, već od radosti“.
No, naspram lјudi, tu je drugi inteligentni sisar, delfin koji svojim kretanjem inspiriše pesnika da shvati da «inteligencija nije snalažlјivost, već sposobnost uživanja u svetu.»
Jato ribica, koje iskače pripovedaču pred nosem, proizvodi osmeh.
Smokva i kupina su tu da zavaraju glad.
Kiša, dok se pliva u moru, čini pripovedača zaronjenog u lepotu prirode.
On, kao čudo, posmatra letnje nevreme i pronalazi u njemu iskonsku snagu osnovnih elemenata. Takvu kojoj lјudska moć nikada ne može da parira.
Na planu ekološke svesti Rastko Šejić može da se uporedi sa svojim imenjakom, Rastkom Petrovićem koji u razvijenom opisu prirode na kraju svog dela – „Ljudi govore“ uzdiže njenu neprolaznu moć i sveprožimajući sklad. Tu pronalazimo izvor smirenja. A ono je jedan od važnijih ishoda čitanja književnih dela. Tako da je „Kada plivaš“ zaista osmišlјeno i kvalitetno štivo, kome se vraćate, kojim se napajate i koga citirate u umnim razgovorima sa savremenicima, ako je ikome danas do umnosti stalo.
Autor se programski postavio već na samom početku svog dela stihovima:
Postoji jedan momenat
Potpunog mira i pripadnosti
Prirodi
Nemoguće se
Navići na more
Ono je pametnija
Većina planete...
Na kraju ovog prikaza dozvoliću sebi da izrazim nešto lično povodom ove knjige. Ona me je podstakla da probudim u sebi zapretenog morskog lava, koji je nekada preplivao Boku od Bijele do Tivta i nazad. Da bi to radio opet, nekoliko decenija kasnije, krenuo sam sa plivanjem u beogradskim bazenima, odredio sam sebi normu, pre toga sam kupio opremu - naočare i kapu za vodu. Ljudskovina me ponekad ometa svojom brojnošću i bahatošću, ali umem da je zaobiđem. Čekam leto...
U Beogradu. marta 2024.
