Džon Fante - Moj pas Glupi (roman)
Fante Dž., „Moj pas Glupi“, Lom, Beograd, 2018.
Džon Fante je američki pisac koji se trideset godina bavio pisanjem filmskih scenarija i živeo je u Los Anđelesu. Pisao je romane za koje izdavači nisu imali dovoljno razumevanja. Njegov rad na scenarijima je ostavio neizbrisiv trag na kompoziciju romana. Tako u ovom romanu ima niz predvidljivih situacija. Roman je delimično autobiografski i objavljen je posthumno, a jedan je od njegovih najčitanijih romana.
Na njegovom imanju se jedne noći nađe pas, koji je ogroman kao medved, akita, japanskog porekla, čudnog ponašanja, pederker, Glupi. Odnos prema psu je prilika za pisca da odredi karaktere članova porodice. Glavni junak razmišlja i opisuje svoja osećanja u prvom licu. U porodici su tri već odrasla sina i kćerka. Međusobni odnosi i sukobi su dati u dijalozima koji su britki i duhoviti. Čovek je oštra jezika i meka srca. Italijansko poreklo ga povlači da čezne da ih sve ostavi i ode od svoje plavokose žene u Rim nekoj idealnoj crnokosoj lepotici. Dva sina i kćerka su u ljubavnim zapletima i sve se završava time da se posle niza peripetija i pas zaljubljuje u krmaču. Ako nas roman ponekada podseća na film i to mu zameramo, čitak je, pročita se u jednom dahu.
Lepoti romana je doprineo i prevod Flavija Rigonata koji je uz to izdavač.
Umoran sam bio od poraza i neuspeha. Bio sam gladan pobede. Imao sam pedeset pet godina i nigde pobede na vidiku, čak ni borbe. Ni moji neprijatelji nisu više bili zainteresovani za sukob. Glupi je bio pobeda, knjiga koje nisam napisao, mesta koja nisam video, Maserati koji nikada nisam imao, žene za kojima sam čeznuo: Danijel Darije, Đina Lolobriđida, Nađa Grej. On je bio trijumf nad tehnokratskim producentima koji su kasapili moja scenarija dok sva krv nje istekla. On je bio moj san o velikom potomstvu na čuvenim univerzitetima, studentima sa bogatim darovima za svet. … On je bio pas, ne čovek već životinja, i vremenom će postati moj prijatelj, hraniće me ponosom, veseljem i šašavošću. Bio je bliže Bogu nego što ću ja ikada biti, nije znao ni da čita ni da piše, a i to je dobro. Bio je otpadnik, i ja sam bio otpadnik. Ja ću se boriti i gubiti, a on će se boriti i pobediti.
…
- Hoćeš da mi kažeš nešto o toj tuči? – rekao sam.
- Kojoj tuči?
- Ko su ti ljudi koji su te premlatili?
- Ne bi poverovao kad bih ti rekao.
- Reci.
- To je bila Keti.
- Keti te pretukla? Ta mala?
- Mala Keti. – Izgledao je zadovoljan. Zgađeno sam gledao u njega.
- I pustio si je kao da ništa nije bilo? – Skočio sam i uhvatio se za kosu.
- Mog sina prebije devojka koja nema ni pedeset kila, a on se samo smeška! Isuse, koliko si nisko u stanju da se srozaš? Kakav si to jadnik? – Iznenada je počeo da jeca.
- Sedi tata. – Seo sam i posmatrao kako pokušava da sklopi kockice u svojoj glavi, suze su mu klizile do brade.
- Siroti, slepi, stari tata,- uzdahnuo je. – Sećaš li se kad si me upisao u školu džudoa?
- Ništa tamo nisi naučio.
- Želeo si da izdevetam svakog klinca na rtu Djum.
- To je bila greška. Nikada nisi dobio ni jednu tuču pa ni ovu sa devojkom.
- Ne mogu da se tučem, - zagrcnuo se. – Nikad nisam mogao, ne volim da udaram ljude.
Vesna Šejić
