Fransoaz Sagan - Četiri strane srca (roman)

Izveštačena, neobrazovana, ali je, zahvaljujući čitanju raznih knjiga u duhu tog vremena, skraćenim izdanjima i bez potrebnog kritičkog stava, stekla glas, u svojoj sredini, brze i savršene inteligencije po tadašnjoj modi.

Nekada popularnu i svuda pa i kod nas čitanu Fransoaz Sagan polako su, posle smrti, počeli da zaboravljaju. Njin sin je pronašao nedovršeni roman i sredivši ga dao prošle godine u štampu. Roman Četiri strane srca je balzakovski opis društvene klime u kući jednog od najvećih industrijalaca u Francuskoj. Njegov sin nije uključen u posao, bio je dendi, oženio se trenutnom lepoticom. Ona je vozeći dvosed uspela da se sudari sa kamionom. Ostao je povređen i vukli su ga dve godine po ludnicama, eksperimentisali sa lekovima. Preživeo je prilično smeten. Žena planira materijalno povoljan razvod. Već merka budućeg muža među bogatašima. Priprema se prijem od dvesta ljudi da bi se društvu pokazalo da se vratio normalan i funkcionalan sa lečenja. Opisani su ljubavni trouglovi, četvorouglovi. Dolazak tašte, Parižanke, službenice u visokoj modi, počinje zaplet koji spisateljki daje mogućnosti da oslika različite karaktere, pomodnosti, zablude, rugobu bogataškog skorojevićkog doma. Junaci su samoživi, sebični, površni, neobrazovani, ali su društveni krem. Jedni drugima su ogledalo sa slikom koju bi želeli da ne vide. Toliko su proračunati i površni da su i od snobizma daleko.

Lišen nežnosti od rođenja, lišen žena sve vreme svoje mladosti, bio je zaista muškarac koji se mogao uzeti bez velike teškoće. Sanjao je o ljubavi kao neki smešni Tristan iz prethodnih vekova.

…

Ludovik je posmatrao Fanin vrat, otmen, spokojan i plemenit, i lep profil, jedan od onih profila koje putnici mogu da vide samo na trenutak u vozu koji se mimoilazio sa njihovim vozom i na koji će uvek misliti, ceo život, kao na nešto veoma setno.

…

Šta radi ona, bez čoveka kojeg je volela, sa kćerkom koju više ne voli, pokušavajući da vrati iz mrtvih mladog neznanca, koga u ovom trenutku smatra skoro simpatičnim, ali ipak čudnim?

…

Nije to bio novac koji je vladao ovde, to nije bila ni ambicija, niti volja za moć, ništa od onog što je ona poznavala, već neka vrsta promišljene i uvežbane nepristupačnosti koju je dobro naučila cela porodica i koja joj je ulivala strah u kosti.

…

Da bi istakao otmenost svog govora, uputio joj je osmeh svetskog čoveka, osmeh koji ga je učinio tako prostim. Moglo je to da bude i bez osmeha, zbog njegovog fizičkog izgleda nalik biku, njegovih shvatanja ljudskih odnosa, kao i njegovog značaja, ali, čudnovato, njegova prostota se ukazivala jedino onda kad je nesvesno pokušavao da je sakrije.

…

Bio je ponovo usamljen, očajan, i iznenada odrastao, ali odrastao na način kako samo tuga može da učini nekog odraslim, drugim rečima, kao zatvoren u uglu prostorije života, okrenut leđima svim mogućnostima za budućnost; sam, uvek sam. Mislio je da je juče izbegao toj samoći, ali je već bio tesno vezan za nju, više nije imao nikakav refleks.

…

Taj novi smeh, taj novi Ludovikov glas uključivao je muškost – snagu, odluku, ali i neodgovornost – što je samo bila cena njegove želje, ni u kom slučaju njegove prirode, niti ijedne od njegovih maski.

Vesna Šejić