Georgi Gospodinov – Vremensko sklonište (roman)

Ako bi se neko potrudio da kao literaturu pročita sve te hiljade stranica ispisanih pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih od svakojakih tajnih agenata, sigurno bi dobio veliki i nenapisani roman onoga vremena. Osrednji i netalentovani kao i samo to vreme.

…

Stiže neka vrsta globalne demencije.

…

Prošlost se na sve strane budila, punila krvlju i oživljavala. Bio je potreban radikalan korak koji bi sprečio tu nezadrživu centrifugalnu silu. Vreme ljubavi se završilo i dolazilo je vreme mržnje.

…

Poznato je da je prema piscima i pesnicima nesposobna domaća policija u svim vremenima pokozivala nepogrešiv ukus, uvek je uspevala da ubije najtelentovanije i ostavi one manje dobre.

Vremensko sklonište je roman Georgija Gospodinova, dobio je međunarodne nagrade Buker i Strega. Roman je pisan u fonu Borhesa, sa mitologijom i stvarnošću koja postaje nerealna i metafora. Glavna tema je Alchajmerova bolest koja promeni život bolesnika, ali mogućnost naznačena u romanu je da čitav svet kreće nepovretno u takvo stanje. Čovek prvo gubi imena, reči, zaboravlja svoj život i pri kraju ne prepoznaje ni najbliže srodnike. Bolest je neizlačiva, i onda piščev alter ego smišlja sa svojim izmišljenim junakom Gaustinom kliniku za prošlost gde će se bolesnicima dočarati da žive u nekom prošlom periodu svoga života. To ih za izvesno vreme umiruje. Treba im stvoriti ceo ambijent te godine sa nameštajem, novinama, mirisima i mogućim savremenicima koji će im prepričavati njihov zaboravljeni život. Jedan od pacijenata na klinici je progonjeni opozicioni intelektualac koji je bio i u zatvoru. Da bi se prilagodio životu, on se potrudi da taj perod svoga života zaboravi. Ali zaborav se ne da ograničiti, te on postaje pacijent klinike. Pronalaze mu policijskog agenta koji je imao zadatak da ga prati, kao u drami Duška Kovačevića. Tako on iz dana u dan saznaje kako je živeo. Agent koga niko više ne sluša, ima priliku da mu predstavi bajkovitu tajnu ljubav sa najlepšom devojkom u gradu. Nabavljaju se i slike. Tu roman dobija i političku konotaciju.

Kao što se kroz razgovor dolazi do godine kojih bi se pacijent mogao na miru prisećati, tako će referendumom stanovnici zemalja Evropske unije birati koja dekada dvadesetog veka je njima bila pozitivna. Narodi imaju svoje uspomene. Neće to biti isto vreme koje bi odabrali. I kao što se pacijentima predočava u sećanju koliko su tada bili srećni i zdravi, tako će i narodi birati deset godine bez svesti koliko je zala bilo u tom periodu njihove istorije. Prvo ćemo saznati za rezultate referenduma u Bugarskoj. Tamo će to biti i izbori za novu vlast i odluka kakav život za sebe biraju. Dve pobedničke partije su sa jedne strane tradicionalisti koji su u narodnoj nošnji, pobedničkim pesmama iz vremena kada je Bugarska bila do Carigrada, hvatanjem u kola i kafanama sa tradicionalnim već zaboravljenim jelima. Sa druge strane su socijalisti koji bi da se vrati stari režim u kome su ljudi, tada mladi, bili zadovoljni. Partija intelektualaca nema šanse da dobije više od deset posto glasova. Socijalisti i tradicionalisti imaju podjednaki broj glasova i čine koaliciju. Izlazi se iz Evropske unije, ukidaju sve informatičarske veze. Televizija će biti od šest popodne do pola deset. Život se vraća unatrag. Niko nije mislio na posledice. Imamo detaljan i nepotreban opisa za koje godine bi se opredelili stanovnici raznih zemalja iz svojih istorijskih iskustava.

Bolesnici od alchajmera gube vreme, budućnost nije pred njima, nema planova, prošlost je zaboravljena. Sve više je bolesnih, duže se živi. Bolesnici su skupi, bolest dugo traje. Hitler u pripremanju nacije za borbu tla i krvi je prvo pročistio stanovništvo. Sve neupotrebljive je istrebio, posle neistomišljenike i tek na kraju Jevreje. Danas to nije više opcija, ali bogate porodice imaju klinike za eutanaziju u Švajcarskoj. Srodnici, partneri, deca dovode svoje. Kod Begbedea Švajcarska je i raj za medicinsko podmlađivanje i za izabranu smrt, a u ovom romanu isključivo za bezbolni i skup izbor smrti.

Kao što bolesnici gube vreme, tako i čovečanstvo zapada u istu situaciju. Sve to vodi ka Apokalipsi jer poslednje Jovanove reči su - vreme je nestalo. Roman postaje distopijski.

Pisac nam tvrdi da se ne seća krajeva filmova ni romana. Voli kada se nasumično nižu epizode, ali u ovom romanu ta nasumčnost je samo varka, koncept je jasan i kraj logičan, uz toliko vojske i naoružanja čekaju nas pošasti mržnje i razaranja. Pisac nas vodi u biblioteku sa ogromnim tomovima luksuzno opremljnim o istoriji ratova, ali to niko ne čita, ili možemo biti sigurni, ne oni koji su odabrani da vladaju svetom. Sve se zaboravlja i eto čovečanstvo srlja u alchajemer.

Roman je propraćen nizom poziva na svetske pisce i filozofe od Sokrata, pa nadalje, bez nekog vidnog motiva, sem ako se neće reći da i periferija Evrope ima svoje intelektualce.

Uvek postoji takav minut, kad čovek naglo ostari i naglo postane svestan toga. Verovatno u takvim trenucima panično počneš da trčiš za poslednjim vagonom prošlosti, koji postaje daljina. Taj trenutak unazad isti je kao kod ljudi, tako i za države.

…

Pamtim da bih prošlost dražao u prošlosti…

Vesna Šejić