Haruki Murakami - Prvo lice jednine (priče)

Ljudi nekada nisu svesni kada nekome zgaze osećanja, povrede ponos ili izazovu nečije neprijateljstvo prema sebi.

…

Imaš glavu da razmišljaš o teškim stvarima. Da počneš da shvataš i ono što ne shvataš. To odmah postane krem tvoga života.

…

Možda je na kraju naš život samo kitnjasta potrošna roba i ništa više.

Prvo lice jednine je zbirka sa osam pripovedaka Harukija Murakamija koje je objavio u poslednje dve godine. U prvim pričama piše o neizvesnosti događaja iz rane mladosti, nežnih godina, jer nije više sigurno šta se desilo, a šta su bili snovi ili samo slutnje stvarnosti. Važna poruka koja je morala biti tu nestala je u lavirintu kao što nestaje jezgro svih snova. Kao što je u većini važnih događaja u životu. To su situacije koje formiraju ličnost i svest o svetu. Jer to je uzrast kad o sebi ne znaš baš mnogo, čak i u normalnim okolnostima. Kao da živiš u cevima pod zemljom. Evo izmenjene slike bunara koje pamtimo u prethodnoj prozi. Bilo da je stvarna fantastika kao dva meseca, ili ovce i ovde imamo pomerenu stvarnosti koja je proizašla iz nelagode obazrive i uviđavne ličnosti, bogate osećajnosti. Muzika je uvek bila prisutna u delima Murakamija, ovde je obavezna pratnja ili jedan od glavnih motiva: od Betovena, pa do izmišljenog i idealnog albuma Čarlija Parkera, Bitlsa, „Karneval“ Roberta Šumana, Bruknera… i povod je za događanje u priči. Teme su ostvareni i neostvareni ljubavni susreti koji će odrediti njegov način razmišljanja o ženi. Slučajni susreti će kasnije postajati važni. Vrlo detaljni opisi likova koje susreće, njihove odeće. Murakami inače daje opise na neočekivano precizan način, i oni tek kasnije postaju bitan deo priče ili oslikavanje ličnosti, karaktera. Uglavnom su to u ovoj zbirci  odlomci iz ličnog života. Parodira svoju prvu zbirku poezije o bejzbolu, citira pesme, ne nalazi u njima vrednost, ali sada su one, pošto ih je on potpisao, postale skupocene. Sluša muziku sa ružnom ženom kojoj se mora diviti, kraj je neočekivani, uvek je to zanimljiva fabula. Na slučajnom putovanju upliće u radnju majmuna zaljubljenog u žene kojima oduzima pamćenje imena i tako ih na svoj način poseduje. Šta pamtimo, a šta se stvarno desilo je preovlađujuća tema ove zbirke, kao obavezna melodija u simfonijama. Zbirka se završava pričom Prvo lice jednine koja je ekskluzivno sada objavljena. To je opis nelagode šta smo nekada nekome kobno uradili, a da toga nismo svesni, i bekstvo od mogućeg saznanja. Kao da je epilog ostalih pripovedaka. Proizvod trenutka kada nemaš šta da radiš i dočeka te nepotrebna zebnja.

Kada zavoliš nekoga, to je kao da imaš neku duševnu bolest koju ne pokriva zdravstveno osiguranje -  rekla je. Ravnim glasom kao da čita neki natpis na zidu.

…

Ipak, ukoliko imamo sreće, ponekad uz nas ostane par reči. U sitne noćne sate one se popnu na vrh uzvišice, uvuku se u iskopanu rupu, tek toliku da stanu u nju, pritaje se i tako uspeju da propuste brišuće vetrove vremena da prođu mimo njih.

…

Tišina je poput nevidljivog blata ispunjavala moje uši.

…

Nikad nije uspela da učini da zazvoni ono posebno zvonce u dubini moga uha. Nažalost. To se samo desi ili se ne desi u sasvim dubokom delu svesti ili duše, i nema načina da to promenimo svojom sopstvenom snagom.

…

U tom trenutku, odjednom me je obuzeo osećaj da sam ja možda promašio negde na svom životnom putu. I dok sam tako gledao svoj odraz u ogledalu, to mi se činilo da to nisam ja već neko drugi, koga ne mogu da se setim. Ali ako taj odraz nisam ja, ko li je to onda?

Vesna Šejić