In Memoriam: Milovan Danojlić (1937-2022) [VIDEO]

Prvi put sam sreo Danojlića, a već smo se upoznali kroz Muke s rečima, Kako spavaju tramvaji, preko Dobroslava, Dragog mog Petrovića, ali i prevode Jejtsa, Bodlera, Paunda, Joneskog i Siorana, i druga dela koja i danas krase porodičnu biblioteku, u zgradi Borbe, svratio sam svojim poslom i slučajno ga sreo u nekom od dolazaka u domovinu 1990-tih. Sreli smo se u trku. Stegao sam mu ruku, predstavio se imenom i prezimenom, pisao je o romanima mog oca. Duhovni saveznik, uzor svakako. Jezik kao igračka.

Kada smo ušli u Književnost koju su pojeli skakavci, dokumentarnu seriju o cenzuri književnosti za vreme realsocijalizma, koju su za sada uspeli da zabrane odgovorni ideološki radnici u „demokratiji“ medija „serbskih“, on je bio prirodan sagovornik. Jer je kazao istinu kada je većina prećutala. I trpeo posledice duge gvozdene ruke komesarske pameti. Dozvolio je da snimimo nekoliko pesama na živom čitanju poezije koje Radio BG 2 organizuje kao serijal pod naslovom Poezija uživo, uz amin Jasne Dimitrijević i Radomana Kanjevca. Onda smo se dogovorili da ga snimimo u Ivanovcima. Da budemo gosti na slavi, na brdu Kamalj, pored prelepe crkvice koja je njegova zadužbina. Nas trojica, gosn Lešić i gosn Petrović i ja parkiramo naš trošni karavan na obližnjem obronku, na ivici livade. Već je podne, a zvezda upekla. Dopiru zvuci muzike uživo, i pevač i pevačica na svadbarskom ozvučenju. Celo selo došlo da proslavi. Kolo vilovito. U čelu sofre pesnici Danojlić i Bećković, pored njih pravnik Koštunica. „Srećna slava, domaćine!“ Rukujemo se. Upoznajemo ljude. Radosno sve.

-          A, vi ste Mićini gosti s televizije? Ima za vas rezervisano mesto.

I sve redno: meze, supa, sarme, prasetina... Šljivovica domaća. Vesele priče rumenih i zdravih ljudi. Mnogo osmeha. Muzika svira Ječam žnjela…

-          Au, Matija, pa ovo je potpuni vašar, došao sam da se popričam sa Milovanom, da ga snimimo…

-          Pa šta si ti, crni Rastko, očekivao na slavi na dva kilometra od sela Ba!?

Mnogo smeha. I traje veselje. Oprema i dalje u gepeku. Zaključuje se ručak. Torte i kafa. Poneka vesela zdravica. Lepa crkvica i topla atmosfera među ljudima. Vidim, pakuju se Matija i Milovan u auto.

-          Milovane, hvala vam na pozivu, baš lepo slavlje, i čast nam je, ali kada ćemo da vas snimimo?

-          Šejiću, ja sam dobro popio, i čovek sam u godinama, moram sad malo da odmorim.

-          Tu smo s opremom, i kamere i mikrofoni i svetla…Bilo bi lepo…

-          Ajd dođite kod mene za jedno sat, da ja malo odmorim.

-          Gde vam je kuća tačno?

-          Pobogu, pa znaju svi u selu, a ako ne nađeš i bolje je… - i nasmeja se grohotom zatvarajući vrata.

Popismo još po jednu, zamezismo s onima što od slavlja teže odustaju, pa put druge strane sela. A dan se premetnu sa sunčanog u kišni i blato i bare brzo osvojiše seoske staze i bogaze. Zašlajfovaše opasno zadnji točkovi par puta. Naravno da Pesnikove komšije nisu baš raspoložene da objašnjavaju izgubljenim Beograđanima kuda i kako do njegove kuće na vrh brega. Al nađosmo nekako…Milovana mrzovoljnog. Akademika namrgođenog.

-          Ja danas stvarno nemam živaca ni snage za više od 15 minuta razgovora.

I krenusmo u 1970-te, u zabrane i zabranice, urednike i poslušnike, moralno-političku podobnost, vladavinu gluposti i negativnog odabira, bisere njegovog stvaralaštva. Razgovarali smo preko 90 minuta. Intervju za ponos, ako smem da se gordim.

Žao mi je što taj dokumentarni snimak nisam podelio sa gospodinom Danojlićem. Ali od serije o Skakavcima nismo odustali, jer istina je sveta dužnost i ne smemo dozvoliti da oni pobede. Drago mi je da smo podelili reči, da ga čitam, razumem i volim, pre svega ponosan što je deo naše kulture. Slava mu.

Rastko Šejić