IN MEMORIAM Petar Sarić (1937-2023)

Petar Sarić je rođen 1937. godine u selu Gornji Tupan, u Banjanima, kod Nikšića u Crnoj Gori. Radni vek, od 1958. godine, proveo je na Kosovu i Metohiji, radeći kao urednik, a potom i direktor Izdavačkog preduzeća „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od potpisnika „Otvorenog pisma Društva književnika Kosova“ koje predstavlјa prvu srpsku pobunu protiv nepodnošlјivog stanja na Kosovu i Metohiji 1985. godine. Od 1964. godine objavio je pet zbirki pesama i osam romana. Autor je jedne drame i publicističke knjige „I vremenu se zaturio trag“. Prevođen na više jezika, zastuplјen u periodici i antologijama. Dobitnik mnogih književnih nagrada, između ostalih „Meša Selimović“ (2009), Vukove nagrade (2012) i „Zlatni krst Kneza Lazara“ (2016). Književna kritika je ocenila njegov rad kao „stožer srpske književnosti na Kosovu i Metohiji“. Živeo je u Brezovici, kod Štrpca gde će biti sahranjen u subotu 7. 10. na Brezovici, na Šar-planini.

Sećanje

Reditelj i autor koncepta serije "Na veslu priča" Rastko Šejić objavio je na socijalnoj mreži objavio je kratki tekst u znak sećanja i poštovanja na velikog književnika Petra Sarića:

„Ne možete da snimate pisce na Kosmetu, a da ne snimite Petra Sarića.“ – bili su jednoglasni Živojin i Aleksandar. Pozovem čoveka, znam ga po čuvenju, „Bele kletve“ u kućnoj biblioteci, biografija puna značajnih nagrada. Srdačan stariji čovek, ali neće da se mrda iz Brezovice, gledao je već seriju „Na veslu priča“, i sviđa mu se, ali mi njemu da dođemo, nije mu jezero Gazivode prirodna atmosfera. „Moja priča je ovde, ubiše mi reku Lepenac!“ „Ali tu nema veslanja!“ „Pa kad je reka postala potočić!“ I zapucamo mi pravo iz Beograda na Brezovicu, prvi dan snimanja na jugu. Početak novembra, jesen, a sunčano, sve žuto, prašina osvaja nozdrve putem do tamo kroz aveniju preteranih reklama raznih trange-frange poslovnih objekata koja je oivičila magistralni put. Nema natpisa na srpskom jeziku. GPS ne radi, mobilnog signala malo ima a više nema. Al stigosmo. Petar u farmerkama i sakou, moderan građanin na vrh brda, čini se u nekadašnjoj vikendici koja je postala dom kad je porodica morala da izbegne iz Prištine, gde je nekada vodio „Jedinstvo“. Banjani, posebno tvrdoglava i bistra vrsta. Nјegova žena Stana, apotekarka u penziji, na leb da je mažeš. Domaće slatko i med, kafa turska, voda izvorska… Ljudi topli, želјni vesti iz sveta, kako da lažeš da se nešto normalno odvija i razvija. „Pa ne može tako da se uđe u kuću da se ništa ne pojede!“ – opominje domaćica koja već čangrlјa po kuhinji. Obećanjem da se u dom vraćamo, jedva uspevamo da se izvučemo da krenemo sa snimanjem dok je svetlo još kako valјa direktoru fotografije Časlavu. Tragedija reke Lepenac, koju je neko stavio u cev za mini hidro elektranu, poklapa se sa početkom pobune protiv istog postupka dobitnika tranzicije na Staroj planini, samo je ovde i nacionalno motivisano. A što bi planinska reka bila ostavlјena na miru? Lešić posebno snima žubor vode preko kamenja. I Petar sa dve knjige na kolenu započinje priču, čita pesme. Vidimo pred sobom čoveka koji je navikao na binu, kome je pažnja drugih prirodno stanje. I besan je pored ubijene reke, onoliko koliko je besan na sve svoje sugrađane koji u korito Lepenca bacaju đubre. U ruci mu veslo koje se slučajno našlo u mom prtlјažniku, savršena simbolika. Svi smo pod utiskom prirode, priče i pesme, autora, i to se pokazalo u njegovoj priči na veslu. A Stana nas dočekuje sa trpezom punom đakonija. Da pomenem neopisivo lep ukus starog žutog sira koji se samo tu na Šari tako pravi. I kako su nas ubeđivali i terali da prespavamo kod njih jer ima na spratu kreveta i soba.

Čuli smo se nakon toga više puta, kad je serija trebalo da bude emitovana, kad je emitovana, kad ga je interesovalo šta ima novo, kad sam ga pozvao da pitam kako su, kad je Stana umrla, kad je izašao iz bolnice u Beogradu… Nismo se videli. Juče mi je javlјeno da je preminuo. I steglo se srce. Jedan Stvaralac i Građanin manje. Slava mu.

Noć kao reka

Kažu, jedan nikakav ubio reku. Isušio kamenito korito koje je vekovima teklo. Ništa tribunali i tužioci, ćute. Ekolozi muče. Čovek plače. Od uspomena. Kako će sad Odisej krenuti na put? Čemu veslo? A šta da je Penelopa krenula s njim onomad, da li bi dalјe stigli? A što bi se vraćali? Dok se mostovi ruše, čemu vodotokovi? Kako obale da se rukuju sad, kad realna reka preko noći postade samo snoviđenje? Kako se zove ekocid? Sada vlada mir i blagostanje, caruje zakon, jačeg. Čovek plače. Kako strah sija? Kao mrak? Kao sveća koja drhti? Vera u grom iz vedra neba umire poslednja, jer je lјubav veća od života.

Reditelј, autor koncepta: Rastko Šejić; kompozitor: Vladimir Lešić; direktor fotografije: Časlav Petrović, DP; snimatelј: Aleksa Borković; montažer: Milan Pejnović; art direktor: Zoran Mujbegović; spiker: Aleksandar Novaković; intro animacija: Kosta Milovanović, Miroslav Spajić.

Produkcija: Šta hoćeš ©2020.

Projekat podržali: Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Dom kulture Gračanica, Dom kulture Stari Kolašin