Ivana Dobrakovova - Majke i kamiondžije (pripovetke)

Ne shvatam jesu li se tako rodili, da li su svi takvi, ili su se jednostavno prilagodili većini, reklamama i površnostima.

…

Kada je reč o ocu, ja imam osećaj kao da ne postoji, kao da ga nema ni sad, isto kao ni kada sam bila dete, za njega je prikladna siva boja, stapa se sa okolinom

...

Da li ja i suprug pred decom održavamo dekor? Privid porodice?

Ivana Dobrakovova (1982) rođena u Bratislavi, a živi u Torinu. Majke i kamiondžije je zbirka od pet pripovedaka u kojima spisateljka piše o sudbini žena koje su na različite načine na ivici razuma ili u frustracijama. Tri pripovetke se dešavaju u Slovačkoj, a dve u Torinu da bi i te junakinje imale neke veze sa Bratislavom. Vrlo ubedljivo i skoro do neprijatnosti detaljno junakinje nam se obraćaju u monolozima. Tu se susrećemo sa problemima odnosa sa majkama koje su zabrinute i to sa pravom za sudbinu svojih kćerki, ali svojim prigovaranjima i metodima ne pomažu, samo pogoršavaju psihičku nestabilnost. Tu su i očevi kojih nema jer su prerano umrli. Jedan je poludeo. Drugi je petnaest godina stariji od žene, nezadovoljan je, pronalazi mane, ali time samo pokazuje svoju slabost. Ona je gruba  prema starijem sinu da bi ga očeličila i tako mu dala snagu koja ocu nedostaje. To je opterećuje, preispituje se i smirenost nalazi tek u slučajnim grubim intimnostima. Pripovetke neki kritičari čitaju kao i mogući roman. Nailazimo na ista mesta, imena. Kao da spisateljka problem opstanka profiltrira kroz različite okolnosti i životna rešenja. Tako počinje sa devojkom koja odrasta uz ludog, oca, škrtca, profesora na fakultetu. Kada on umre, plaši se da će naslediti njegovu bolest i jednog dana, iako je uspešna studentkinja, ostane zauvek zatvorena u svoju sobu. Pripovetke se naglo završavaju, ali tu i nema šta više da se kaže, neće biti nikome bolje. Profesorka je posle sedamnaest godina braka ostala sama. U dugom monologu shvata da je oterala svoga muža time što je hipohondar, plaši se zaraza i gade joj se intimni odnosi. Tokom tih monologa junakinje postaju svesne događaja koji ih je odvojio od sreće i razboleo. Tako to biva neka samo-psiho-terapija bez mogućnosti ozdravljenja. Društvena i socijalna situacija će devojčicu koja je želela da bude glavna, pa je da bi zadobila ljubav i pažnju čistila štale i negovala konje na hipodromu. Na kraju ljubomora i nesavladivi bes dovode do toga da ubije starog konja koga je jedino smela da jaše. Na ostalima je jezdila blistava kćerka šefa banke. Ona ostaje na lekovima kojih bi htela da se oslobodi, ali mi shvatamo da bez njih neće moći. Junakinje su delimično svesne svoga stanja, problema, nestabilnosti, ali ih neki nesavladivi mehanizam zarobljava. Zbirka je dobila Evropsku nagradu za književnost 2019. godine.

Ne možemo mi glavi da naprosto naredimo šta treba da pomisli a šta ne treba, mada bi se meni svidelo da kontrolišem sopstvene misli.

…

Mislila sam ako sve budemo radili zajedno , ako budemo imali zajednička interesovanja, ako se ja prilagodim njegovim interesovanjima, da ćemo biti savršeni par, uklopićemo se, klop, klop, klop, sve do groba, u kom ćemo, ležati zajedno, jedno do drugog.

…

Moja deca dosta gledaju televiziju, pošto sam sa njima stalno ja, pošto je stalno jedan od njih bolestan, to je jedini način da ne poludim, da od frustracije ne počnem da ih jurim po stanu sa oklagijom, bar na trenutak da ih parkiram ispred televizora i da odahnem.

…

Toliko sam se u pubertetu natrkeljala o Kafki i otuđenju, a pritom uopšte nisam slutila šta ta reč stvarno znači. E, eto mi ga sad – otuđena sam ja.

Vasna Šejić