Jelica Zupanc - Bist du Dragiša Vasić (roman)

Iluzija je da kad čovek misli da može ubiti drugog čoveka kako bi ga naterao da prihvati neke istine.

…

Nema suda istorije, jer mnoga pitanja tamo neće ni biti postavljena.

…

Pesnici kažu da je život san, i da pojedinac u svetu nema smisla.

U romanu Jelice Zupanc Bist du Dragiša Vasić je izvršena rekonstrukcija njegovog života i rada. Potekao iz provincije, trgovački sin, završava prava i odlazi u Pariz da bi produbio svoje obrazovanje. Imao je između ratova: gospodarski advokatski ured, s više soba, na prvom katu, u kući preko puta kavane „London“, najveći takav ured u Beogradu koji je zopošljavao desetak advokata (sećanje Miroslava Krleže). Bio je heroj Velikog rata, napustio vojsku zbog nepravdi koje su činjene. Posle Drugog rata je osuđen: Odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača zl. br. 48. od 24. marta 1945. godine, proglašeni ste ratnim zločincem. Oduzeta su vam sva građanska prava, čast i dostojanstvo. U rubrici opis izvršenja zločina navedeno je da ste učestvovali na konferenciji u Beogradu održanoj od 5-7. februara 1942 godine na kojoj su ugovorene politička i vojna saradnja s Nemcima i zajednička akcija protiv partizana. Da je proces bio montiran protiv junaka romana i niza intelektualaca koji nisu bili spremni da sarađuju sa fašistima, ali ni sa komunistima, tvorcima proleterske diktature, vidi se iz nemačke presude: A za vama je 1942 i ponovo 1943 godine raspisana nemačka poternica sa zahtevom da se predate okupacionim vlastima, ili da vas neko preda ili da javi gde se nalazite. Ko i kako ga je ubio ostaje nejasno, ali su i njegove knjige nestale iz biblioteka, knjižara i nisu se više preštampavale do devedesetih godina. Roman je epistolaran, pisma piše Dragiša, ali ih pišu i članovi porodice, prijatelji, zatim nekoliko dijaloga sa Miroslavom Krležom u kojima se vidi koliko je ko bio spreman na kompromis, parafraziranje Miloša Crnjanskog koji je imao sličnu sudbinu, jedan odlomak iz dnevnika gde razmišlja o samoubistvu. Roman obuhvata dug vremenski period; u nadi da će se naći fotografija kada je on bio mali, traga se i za korenima, porodičnim vezama i tako se rekonstruiše građanski život pre rata. Zatim se njemu, već odavno pokojnom, obraćaju pismima i dalji rođaci iz ovog vremena. Nered, loša vlast, nesigurnost čoveka na našim prostorima tako postaje svevremena. Daleki rođak iz ovog vremena kao medicinski tehničar nailazi samo na nerazumevanje i ponižavanje dok ne ode u Norvešku i piše: Ovde se štedi energija. I reči se štede. Niko me ne pita čiji sam, već gledaju šta sve umem da uradim. A ja umem!

Dragiša je pisao prve zakone Albaniji i tako kosovsko pitanje postaje tema romana. Partije su vodeći svoje politike i u nameri za prestižem pravile greške i stvarale neprijatelje. Pominje se i Slobodan Jovanović koji je tamo u Londonu prihvatio da bude predsednik fiktivne vlade i njegova neefikasnost je dovela do loše pozicije Srbije i posle rata. Sve tvrdnje su zasnovane na različitim mišljenjima i tako mi ne znamo celu istinu, jer je taj deo istorije svaki put drugačije interpretiran zavisno od potreba trenutne politike, ili potpuno zanemarivano, ako tih potreba nije bilo.

-    Pa ovde vam je šef okruga. Zašto se ne žalite, zašto ne protestvujete?

-    Ovde da protestvujemo? Ovde da se žalimo? Ovde se iskorišćuje albanska pobuna za partijske ciljeve, poturaju se ljudima udešena pisma da se osumnjiče kako su u vezi sa pobunjenicima, ovde se svakog meseca izmišlja po jedan pokolj Srba. Zna se zašto?

-    To mi nije novo. I slušao sam i video kao se pomoću paragrafa 85 pridobijaju ljudi za partiju.

-    Znam da si mnogo ovde čuo i video, ali šta to vredi? Kad odeš u Beograd, a ti sve zaboraviš kao i svi što su ovde bili i raspitivali se o našim nevoljama.

…

Da budućnost bude razumna, potrebno je da sadašnjost bude razumljiva, da ona savremenicima bude razumljiva.

Vesna Šejić