Jon Kalman Stefanson – Ribe nemaju noge (roman)

Postoji više svetova nego što ih možemo nabrojati, a nijedan od njih nije onaj pravi.

…

Čovek koji nikada ne skrene sa puta malo pomalo prestaje da čuje vlastiti misli.

…

Sve je moralo ućutati dok je američka armija, četvrta strana sveta, tražila neprijatelja koji joj je pružao izgovor za postojanje, koji joj je davao snagu, napravio od nje svetsku silu, jer ko god leti u mlaznjaku mora imati neprijatelja, oni su njegov kompas, njegova mantra.

U romanu Jon Kalmana Stefansona Ribe nemaju noge (Roman o porodici)  upoznajemo se sa sto godina života u Keblaviku, gradiću na manjem ostrvu Islanda. Živelo se na moru od ribarstva, sušenja ribe, u fabrici za preradu i od američke vojske. Šest hiljada Amerikanaca je živelo u bazi na ostrvu. Oni koji su radili za Amerikance su smatrani slabićima. More čini muškarca; ploviti na brodu stisnutih pesnica. Iskustvo se uvažava. Muško prijateljstvo daje snagu. Slabosti se ruga. Žene čuvaju kuću, gaje decu, plaše se i poneka lude. Lepotica ostavi slinavu decu samu. Preumorna majka četvoro dece pođe u more da utopi bebu koja plače. Ima napade melanholije. Majka troje dece povremeno da decu sestri na čuvanje, zaključa se u kuću i pijanči slušajući kantri, dok je ne prođe. Onda nastavi da bude velika vernica i brižna majka. Sigi koju su silovali u šesnaest godina je izdala zbornik sa 365 žena koje su u raznim godinama života silovali. I jezik je muški i čini barijeru razumevanju. Roman je u kontrastima od slika čovekove nemoći pred sobom i vremenom do poetskih slika mora, meseca, snega; od skoro patetike do strave. Junaci su skloni poeziji, ljubav je razlog za postojanje, lepota će nas spasiti (Dostojevski). Jednoga dana je kruna prodala pravo na ulov i svet se prazni i menja. Sušaru ruše, brodovi nemaju svrhu, fabriku spaljuju, inače je u dugovima. Na Islandu svi dugovi nestaju u vatri. Roman je u četiri vremena. 1976. godine dva glavna junaka imaju sedamnaest godina sa potrebom za poezijom, glađu za ljubavlju, snažnih ruku spremnih za svaki težak rad. 1980. godine u islandskim novinama na naslovnoj strani se pojavljuje vest da Tita izdaje srce. To će u delovima romana biti refren. Island ima 340 000 stanovnika, Jugoslavija desetine miliona, to ih impresionira - neki drugi svet. Vreme u romanu nekada je priča o korenima, bivšim generacijama i njihovim osobinama, doživljajima, patnji i radosti. Sada je deo romana koji govori o naša dva junaka koji imaju oko pedeset godina, uspehe i osećaj poraza. Keblavik je mali gradić koji sada umire iako je u blizini izgrađenog aerodroma, u jeku turizma. Iznad mora je ogromna crna vulkanska stena, drveće koje ostaje patuljasto šibano vetrovima, grmovi zbog kojih čežnjivo naš junak dolazi iz Danske, mesto iza kraja sveta, sa najdaljim nebom i mesecom do koga se plovi koliko god ima goriva. Dok se upoznajemo sa porodičnim legendama i dramama, pisac govori i o političkim pa i socijalnim nepravdama. Stil pripovedanja na koji nismo svikli, često nailazimo na sažete filozofske misli:

Život raste od reči, dok smrt živi u tišini.

Bez suza bismo bili potpuno izgubljeni, skamenjeni kao fosili, srca kao ledenice, poljubaca kao kocke leda.

To što nas štiti da ne puknemo, da se ne raspadnemo, da ne propadnemo, da se  ne pretvorimo u živu ranu ili čisto zlo, to je poezija, muzika: umetnost.

U istoriji ima previše događaja u kojima su inače pristojni i fini ljudi slobodnom voljom učestvovali u zločinima, napadima na nevine. U svima nama čuče demoni, iza tople krvi krije se svirepost.

Ako se ne usuđujemo zapamtiti, ako se ne suočimo s tim, ako oklevamo pred onim što nas povređuje, ranjava, ponižava, onda nam više nema spasa. Ili bolje rečeno:  onda nećemo postati onakvi kako nam je suđeno da budemo. Bićemo samo falsifikati. Površniji nego što smo mogli postati. Izdaćemo bilo koga i bilo šta.

Ti koji tako mnogo obećavaju, sama nebesa, mogu biti ili poete ili političari. Poete jer oni zaista veruju da rečima mogu promeniti svet, a političari jer znaju da im reči mogu doneti vlast i popularnost.

Onaj koji vidi budućnost i kaže šta će se desiti, uvek smatraju ludakom.

Vesna Šejić