Laza K. Lazarević - Pripovetke

Bože, zašto je tako slatko zalagivati se?

Laza Lazarević (1851- 1891) je imao uspešnu i kratku karijeru, odmah je kao student prava na Velikoj školi dobio značajna državna zaduženja, borio se za otadžbinu, završio kao državni stipendista medicinu u Berlinu, čitao na ruskom i govorio nemački jezik, bio obrazovan, odgovoran u svakom pogledu. Zastupao je ideje Svetozara Markovića, verovao da će patrijarhalna porodica biti osnova i spas Srbije. Bio je akademik kao pisac, pa i dvorski lekar kralja Milana. Napisao je samo devet pripovedaka i svi ga znaju po pripoveci Sve će to narod pozlatiti. Svoje pisanje je podredio svom uverenju da srećna porodica živi na selu u kome on nikad nije živeo. Kao i njegov junak u pripoveci Švabica, nalazio se između dužnosti i stvarnih potreba svoje duše. Švabica, Vetar su njegove pripovetke u koje se razlikuju od ostalih jer je tu duša bolna, a sreća nedostižna. Snovi su deo njegovog pripovedanja, a psihologija junaka u nas skoro neprevaziđeno opisana. Miša piše trinaest pisama svome prijatelju i u njima kao student medicine u nekom nemačkom gradu, opisuje svoju nedozvoljenu ljubav prema Ani, Nemici, siromašnoj devojci čija majka je vlasnica pansiona za studente. Sa jedne strane je ljubav koja bi se morala završiti brakom, on je časan i odgovoran, osetljiv, a sa druge strane je Valjevo, blato, provincija, majka, sestra koji ga očekuju. Brak bi bio za njih razočarenje, a za Anu tuđina, usamljenost. Opisana je njegova rastrzanost između melanholije i ljubavi. Pobeđuje čast i odgovornost, a melanholija zavlada kada se vrati u zavičaj. Laza Lazarević koji je toliko zagovarao sreću u patrijarhalnosti u ovoj pripoveci govori samo o ceni podređenog  dužnosti.

Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebe moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: „Gledaj ga, zavrtela mu pamet Švabica“, i  moju mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće, koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume…

…

Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima, kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar.

…

Nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani – govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik) je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se kad smo im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto onako kao i oni, da imamo čak i pozorište i da smo hrišćani.

…

O njoj nema ništa. Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš da ništa i ne može biti.

Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom.

Samo sam od neko doba zlovoljan - ne znam šta mi je. Najmanja sitnica najedi me da dođem ko škorpija.

…

Poznao sam da je pismo od moje sestre. Otvorio ga.

Ti znaš kao sestre pišu. Celo pismo bio sam ja. Neprestano pitaju se kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli, i kako im se čini da već neće doživeti taj sreći čas kad ću ja svršiti i vratiti se njima da ih više ne ostavljam.

Vesna Šejić