Loren Grof - Florida (pripovetke)

Znao je da je imao sreće, da je tom gladnom mraku još jedanput utekao.

…

Sve je lepo. Sve je moguće. Ceo svet je rascepljen poput breskve. A ovi jadni ljudi, jesu li prestari da to vide? Samo treba da ispruže ruke, uberu je i prinesu usnama pa bi i oni osetili.

…

Boji se da je možda već postala toliko maglovita svom mužu da je počeo da gleda kroz nju; boji se onoga što vidi s druge strane.

U zbirci od devet pripovedaka Florida Loren Grof (1978) je opisala trenutak u životu junakinja. Florida je kraj u kome nismo sigurni da bismo želeli biti posle čitanja knjige. Vrućine, uragani, zmije, krokodili, ekonomska kriza koja ostavlja posledice na živote većine junakinja, usamljenost, prevara, izdaja, skvoteri, strah od noći jer vlada kriminal. Tema su i deca. Raspusna majka ostavlja dve kćerke, devojčice na malom pustom ostrvu da se snalaze i ne dolazi po njih. Nestaje struja, voda i nailaze slučajni turisti da ih spasu od gladi i sigurne smrti kojoj su se već predale. Muževi su u nekim pripovetkama trpeljivi, spremni da pomognu oko dece jer se majke ponekada nalaze u situaciji da su nespremne. Ne znam kako sam se pretvorila u ženu koja viče, a pošto ne želim da budem žena koja viče i čija deca tumaraju okolo ukočenih obazrivih izraza lica, počela sam da obuvam patike posle večere i šetam ulicama u sumrak, prepuštajući skidanje, kupanje, čitanje, pevanje i ušuškavanje sinova mužu, čoveku koji ne viče. Nisu svi tako obazrivi, alkohol i svađa, tuča vlada porodicom i deca koja se u tome snalaze kako znaju i odrastaju kako mogu. Sve posledice nose kasnije u sebi. Svaka pripovetka je na tankoj liniji propasti ili velikog straha. Priroda se menja i prete ekološke katastrofe.  Asistentkinja zaglavljena u dugovima, ostavljena od momka, počinje da luta, postaje skvoter. Svega se priseća na operacijskom stolu kada se već sredila i kćerku rodila. Mnoge situacije su poludorečene. Ostaje da domišljamo. Skoro sve junakinje, bez obzira na svoju trenutnu socijalnu situaciju su obrazovane. Prisećaju se stihova i kada im je najgore. Poslednja pripovetka je putovanje u Francusku spisateljke sa dva mala sina. Ona ide putevima Mopasana, prepričava nam njegov život, puna je brige i pije svake noći vina. Prilika da se ispita mogućnost imaginacije, jer ona se već deset godina bavi tom temom, kao i upoređivanje turističkih očekivanja i sukoba kultura. Opisi detalja u prirodi i trenutnih osećanja junaka su neočekivani i vredni pažnje.

Kako se zvuk motora udaljavao, noć je postajala smela. Vetar je tiho, neljudski mrmljao u borovima, a nadahnute životinje slobodnije su se dozivale.

…

Ono što sam pročitala na njegovom licu je bilo najgore, bio je to strah, ogroman, primalan, poput samog vetra, poput hladnog sunca koje ću uskoro osetiti na svilenkastoj koži.

…

Jezero se naježilo, kao da sam gledala osetljivu kožu ogromnog guštera.

…

Grlila ih je i gledala oluju kroz crveni rascep koji joj je bledeo iz vida. Nešto se u njoj probudilo sa olujom i likovalo je.

…

Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da se tvoj omiljeni čovek pretvorio u čovekoliki oblak.

…

-          Reci mi, misliš li i dalje da ima dobrih ljudi na svetu?

-          O, da. Samo su zli mnogo bučniji.

Vesna Šejić