Lusija Berlin - Priručnik za čistačice (pripovetke)

Sirotinja uvek nešto dugo čeka.

Glavne junakinje zbirke pripovedaka Priručnik za čistačice su žene na radnim poslovima: čistačica po kućama, bolničarka, sestra na prijemu hitne pomoći, nastavnica u državnoj školi. Pripovetke su vremenski neravnomerno poređane, a da nisu imali bi roman, ili možda i biografiju same spisateljke koja je sve te poslove u svom životu prošla. Stiče se utisak po karakteru i temeperamentu da je to uvek ista junakinja. Ako uspostavimo posle čitanja zbirke hronološki red, prvo je imala bogato detinjstvo po Latinskoj Americi jer je otac bio inženjer iz Amerike i bio važan u firmama koje su kolonizirale ekonomije tih zemalja. Onda se obrazovala, zaljubiljivala, imala tri braka, četiri sina. Ostajala sama da ih odgaja i bavila se svim tim poslovima. Opisuje se alkoholizam deda, majke, nje lično, centri za odvikavanje. Sestra se razboli od raka, ona je neguje i tada je u Čileu. Svugde je već privremeno. Kao čistačica citira Mišimu. Nije mesto u društvu merilo obrazovanja. Nema rasne mržnje, samo po detaljima opisa ponekada otkrijemo da je neko crn ili Indijanac, ali sredina nije toliko tolerantna. To je posthipi kultura, džez, Njujork i buran umetnički život, u kome uživa sa trećim mužem dok ga ne obuzme kokain. Mnogo slučajnih strasti, izlučevina, ali i lepote prirode u gradu i na obali mora u Meksiku. Niz toplih trenutaka, grljenja, suza, smeha. Priče su kratke i svaka ima svoj fabulozni zamajac, te su zanimljive i pored društvene dramatike koju knjiga nosi.

Glasovi žene uvek se podignu za dve oktave kada razgovaraju sa služavkama ili mačkama.

…

Nikad mi nije bilo jasno zašto toliko jedva pismenih ljudi uporno čita Bibliju.

…

Volim svoj posao u Urgentnom, krv, kosti, tetive – sve mi to deluje kao potvrda. Osećam strahopoštovanje prema ljudskom telu, prema njegovoj izdržljivosti. Hvala Bogu, proći će sat do rendgena i „demorala“. Možda sam morbidna.  Fascinira me da vidim dva odsečena prsta  u kesi, prizor blistave oštrice skakavca dok se postepeno izvlači iz leđa nekog vižljastog makroa.

…

Meksiko Siti je metropola, ali ljudi svejedno imaju zvanje – poput kovača u nekom selu. Student medicine; sudija; Viktorija, balerina; Mersedes, lepotica; Selin bivši muž, ministar. Ja sam sestra iz Amerike. Svi me pozdravljaju poljupcem u obraz i zagrljajem.

…

Kad su mi sinovi bili mali, Indijanci u meksičkim selima ponekada bi im nacrtali krst među obrvama. “Sirotan!“, govorili bi na španskom. Sirota divna bića koja moraju da podnose životnu patnju. 

Vesna Šejić