Marija, kraljica Neodustajanja

„Moj je život tužna priča“, godinama objašnjava tom sintagmom kompozitor Vladimir Lešić razne ispovedne karaktere javnih nastupa, i verovatno je to bila najveća opasnost i izazov postavke monodrame o sudbini glumice u beskonačnom tranzicionom balkanskom blatu. Umetničko delo, van vremena i trenda, ne definiše toliko količina truda i angažovanih stvaralaca, veličina produkcije ili važnost teksta, već uspeh programiranja osećaja zamišljenog gledaoca. Medenica ovom predstavom uspeva da izazove smeh do suza, i nelagodnost, gubitak daha, čupanje utrobe i suze tragedije, u meri da se publika jedinstveno ne može suzdržati da reaguje. Oružje kojim izaziva reakciju u oku konzumenta još je savršenije i slojevitije.

Sve češće naša pozorišta deluju kao zaverenički skupovi, ako apstrahujemo poplavu tezgaroških piljarskih programa koje nema smisla tretirati kao umetnost. Tako i sivilo kišnog vetrovitog Dorćola pored zaključanih mirisa truljenja pijace Bajloni, preko razrovanih trotoarskih ploča ispred bivše evangelističke crkve u kojoj je mračni Bitef teatar ne nosi nikakvo uzbuđenje do tog konspirativnog zbora ljubitelja pozorišta. Ispunjena nada da je eho velikih nagrađenih dramskih uloga glumice Medenice dovoljan magnet da delić prestonice razmišlja o „Neodustajanju“ svedoči da postoje tragovi kulturne javnosti koja pamti dela.

Klasičnim dramskim tokom prošaranim smislenom multimedijom putujemo kroz karijeru jedne vrhunske glumice, suočene tokom vremena sa svim razlozima zašto mora da odustane od „dasaka koje život znače“. Emotivni tok zasniva se na burnom odnosu prema pozorištu, beskrajnoj ljubavi i mržnji, ali prati razvoj veza sa prijateljem, ljubavnikom, sinom i sobom. Iza scene, kada tekst nije tuđi i uloga proživljena više puta, ništa nije razlog za poštedu, nije pomalo, i određuje glavnu junakinju. „Kako voleti onaj deo sebe kome publika ne tapše“, kao definicija dileme egzibicionizma stanovnika bine. Božanska samoironija na čitav svet iza kulisa. Medenicin komad je društveno angažovan, ali ne na način propisan politički podobnom kreativnom industrijom. Feminizam „Neodustajanja“ nije silovanje kalupljenja ideoloških postavki već sama suština komada, pisan je krvlju „junačkih rana“ protagonistkinje. Kritika sistema koji „kida kosti iz kičme“, o kome svedoči drama, nije politikantski primitivna podela na „oni i mi“, doseže suštinu kvara nepravde do čoveka koji je sprovodi, od satiričnog menadžmenta do skandala žednih medija. Razbijanje monološkog formata dramatizacijom dijaloga sa zamišljenim sagovornicima napisano je uverljivo i izazovno. Osnovno bogatstvo monodrame „Neodustajanje“ je efektan varijetet dramskih žanrova po sekvencama prirode posla i života glumice, uspešno pronalaženje ravnoteže između suprotnosti tragedije i komedije, ali i burna gradacija i tkanje radnje kao neprobojne celine koja rukovodi interesom gledaoca. Jer je gluma „privilegija“, bez obzira na sve nepreskočive prepreke.

Nije glumica Medenica napisala komad samo za sebe, ali će ga teško iko odigrati bolje. Koji je ženski rod za bard glumišta? Diva, prvakinja, primadona? Ona je prisustvo na bini, suverena mala kraljica pažnje publike. U drami o dramskoj umetnici nema tajne zanata koja ostaje sakrivena, ali isključivo u službi radnje, nije poligon da se manifestuju sve mogućnosti. Bez upadljive šminke, bogatom disciplinovanom mimičkom transformacijom definiše tok godina i unutrašnjeg toka radnje, od ekstatične devojčice do histerične majke bolesnog deteta i dive na zalasku poput Glorije Svanson u „Bulevaru sumraka“, od teške suze do iskrenog zaraznog smeha, od promišljenosti i prepredenosti do gorljive strasti. Glas junakinje stari iz scene u scenu, menja se njegov intenzitet, visina, čak i dikcija. Kontrola snage audio signala koji šalju njene glasne žice perfektno prati radnju i prenosi doživljaj. Glumica poznata po karakternim dramskim ulogama odlučila se za pantomimu i scenski pokret kao način da uključi prostor, razigra postavku i proširi iluziju. Osećamo njenu teskobu dok se uvlači u zamišljeno bure, zamišljeni luk miriše dok pokušava da izgovori repliku preskačući prepreku punih usta ljutine. Drage bubašvabe koje gamižu po isluženim daskama bine i prasići koji se gicaju u blatu.

Efektna minimalistička scenografija sadrži mini garderober sa nekolicinom raznobojnih kostima koje pred publikom presvlači junakinja i jednom stožernom kvadratnom niskom klupicom u centru bine. Ogoljavanje koje nosi radnja donosi i scena, ništa osim nje nije ni potrebno. Rampa kao da ne postoji. Sve je prisno. Dizajn svetla od početka uvlači publiku kao deo scene, ali i dramatično doprinosi akcentovanju ključnih scena. Songovi upreti u radnju stilski su precizni, kao i kostimi od balske haljine do magičnog predimenzioniranog petla ili kokoši. Kratki audio i video pasaži reminiscencije ili brejka dramskog toka, kreirani su u lo-fi maniru socijalnih mreža, uspevši da prenesu i doprinesu duhu komada.

Kako u Skotovom blokbasteru „Poslednji skaut“ glavni junak pita prijatelja izdajnika da li da ga udari u glavu ili stomak, monodrama „Neodustajanje“ bije svuda precizno i ne žali. Pozorište koje pomera. U jednoj od replika autorka objašnjava pozorište kao hram, a glumu kao molitvu. Sveštenica Medenica svojom monodramom bori se za spas duše pozorišta. Bez kompromisa.

Rastko Šejić