Mateo Strukul – Inkvizicija Mikelanđelo (roman)

Mikelanđelovo duboko razmišljanje o božanskom je bilo pravilo, nešto svakodnevno.

…

Mikelanđelo je želeo kao Mojsije da bude moralna statua, da ima unutrašnju snagu, poverenje naroda u svojim rukama. Ali je umesto toga osećao da je izdao svoje ideale.

…

Otrovna mešavina samohvalisanja i lažne papske skromnosti, najdublji i najvulgarniji zemaljski porok koji neki čovek može da gaji.

…

Lepota je u trenucima. U njihovom prepoznavanju i otimanju od vremena, u nadi da možemo da ih produžimo i koliko god je moguće ispunimo sa dovoljno ljubavi i sećanja.

Mateo Strukul je napisao više tomova o Medičijevima. Njegov roman Inkvizicija Mikelanđelo, napisan 2018, opisuje pet godina od 1542-1547 u životu već ostarelog Mikelanđela. To je vreme kada se Evropom šire ideje reformacije. Vatikanski dvor je u panici i papa Pavle III ima obavezu da organizuje inkviziciju na čijem čelu stoji Đan Pjero Karafa. To je čovek ostrašćen, zao, sa namerom da bude sledeći papa. Sa druge strane je Redžinald Poul, engleski kardinal, u koga papa polaže nade da će na Crkvenom saboru u Trentu postići izmirenje i objedinjavanje crkve. Vodi se visoka politika i ne preza se od spaljivanja veštice na trgu, ubistava i saradnje sa Imperijom vrhunskom kurtizanom. Ona je moćna, poseduje kafane, bogata je, ima niz svojih špijuna. Zna sve tajne moćnih ljudi i sa njima može da trguje. Ima svog telohranitelja, Ianca, nemačkog plaćenika koji će ubijati za nju; opasan i veran. U tom vremenu Mikelanđelo je prinuđen da izvaja grobnicu Julija II oko koje se muči već trideset godina, oslikava strop Sikstinske kapela, Pakao je završio. Ogroman je to rad, iscrpljujući. Oseća na trenutak slabost, ali i inspiraciju koju crpi iz svog novog viđenja vere, kao i prkosa, svesti da svojim delom mora da spase veru. Crkva je zapala u blud, a on je svojim delima doprineo njenoj veličanstvenosti. Svestan je toga i to mu zadaje moralnu bol. Prilazi uz nagovor svoje dugogodišnja prijateljice Vitorije Kolone markize od Peskare, jedne od najobrazovanijih žena tih vremena, protestantski nastrojenim plemićima. Time postaje sumnjiv iako mu je papa naklonjen. On je svima poznat kao veličanstveni umetnik. Radi za Vatikan i napreduje u svojim zvanjima, odlučuje kako će izgledati glavni trg. Nije ga moguće uništiti, ali mu mogu progoniti prijatelje. Ispostavlja se da je jedna kurtizana sa svojim špijunima i ucenama važnija od toliko značajnog umetnika. Mikelanđelo je snažan čovek iako je ušao u sedmu deceniju. Neprijatne naravi jer smatra da je pitanje poštenja i časti, vere da se svakom kaže šta misli o njima. U vreme sjaja i skupocene odeće on je nemaran prema svom izgledu. On stvara lepotu. Uvek ima ljudi vojnički nastrojenih koji ne razumeju umetnosti i uživaju da je ponize. Na kraju: Oduzeli su, proganjali su. Nisu mu uzeli Rim. Boriće se do kraja za njega, za taj divni i ranjeni grad, obavijen sjajem umetnosti, ali i rastrzan pohlepom za vlašću, slavljen u epovima i ucenjen političkim računicama, ubijen sto puta, ali uvek preporođen i slavljen u vremenu, u istoriji, u sećanju generacija.

Sjaj umetnosti može da zarobi samo jedan komadić božanskog, praveći most, jedinstven i neponovljiv, između Hrista i ljudi.

…

Trošio se u umetnosti i u njoj je pronalazio svoju sreću. Ne da bi proslavio svoje ime, već da pronosi slavu Boga.

…

Ljudi su sitni, razdirani željom i sujetom, i na znaju šta su to principi. Znaju samo da izgovaraju reči koje odlaze u vetar. Njihova obećanja bila su satkana od najbednije legure, sačinjene da bude razbijena.

Vesna Šejić