Monik Šviter - Jedno u drugom (roman)

Natanel: Ja više nikada neću zavoleti nijednog čoveka. Možda robota, jer to što je neka mašina meni to ne bi smetalo. Ne bi bilo telesnih nedostataka, ni propadanja.

…

Ljudska kreativnost može da stvori predstavu, ali ne i da dovede do preobražaja.

…

Oko naših duša nalazi se nešto dobro, ali i nešto loše da lošije ne može biti. Ne bi li bilo bolje da i nemamo dušu?

Monika Šviter je glumica, pisac drama, romana, režira. Rođena je u Cirihu, živi u Hamburgu. Kako bar tri zemlje imaju isti jezik, to je i kulturna delatnost objedinjena. Roman Jedno u drugom je kaleidoskop različitih formi koju ljubav zadobija. Glavna junakinja je glumica, pisac drama, romana, dakle ima tu zloupotrebe autobiografskog materijala. Ona piše ovaj roman i uzgred opisuje svoje ljubavi, kao i neke druge. Plan je da opiše dvanaest različitih veza, ko bi to sada brojao. Muž je kockar i zadužio se na sve strane. Ona radi šta god joj se ponudi u njenom domenu, ali je proganja svest o poveriocima. Upoznala ga je na pripremi predstave, on je scenski radnik spretan i zavodljiv. To bi bila jedna uobičajena ljubav. Njegov otac je bio takođe kockar, pijanac, i incestno vezan sa svojom starijom kćerkom, kasnije smeštenoj u duševnu bolnicu. Njihov porodični prijatelj je okrenut muškarcima, i poslednja duga veza se završila tako što ga je prijatelj pokrao. Ona je imala momka sa dva brata, jedne noći je osvojio i njegov brat sa namerom da to i obznani. Sa tim momkom je bila jedno vreme u krevetu uz njihovog poznanika i njegovog ljubimca pacova. Na putovanju je srela lepog čoveka, kockara takođe, i imali su trenutnu strasnu situaciju u javnom toaletu. Dok je bila student, podlegla je zavođenju dva puta starijeg čuvenog režisera Poljaka Tadeuša koji je bio sklon vezama sa lepim studentkinjama i sa njima ostvarivao sado-mazo veze. Njegova žena, poznata novinarka, koja ga je pokupila sa ulice kao izbeglicu i stvorila od njega čuvenu ličnost mu možda podvodi devojke da bi se oslobodila njegove nasilnost, a zadržala ga uz sebe. Prijateljev teča je kada mu je žena izgubila vezu sa stvarnošću zapao, već star, u strasnu ljubavnu avanturu sa porodičnom prijateljicom. Drugi teča voli ženu neizmerno debelu i uživa da je snabdeva hranom od kada se poznaju. Već je nepokretna od težine, ali njegova ljubav ne sustaje. Spisateljka drži časove kreativnog pisanja mladim doseljenicima i sa njima komponuje zajednički roman. Sedamnaestogodišnjak joj izjavljuje ljubav, ali ima i izmišljenu dragu. U njega je beznadno zaljubljena njegova drugarica. U toku romana se govori i o dve smrti - jedno je samoubistvo jednog od njenih bivših momaka, koji se baci sa litice maštajući da je ptica, a brat umire od kancera. Ljubav ne bira, srce moje, govorila je moja baka. Kao i: Nema razloga za tugu, ljubavi moja, govorila je moja baka. Tako tužnim glasom da sam se ja kako bih to čula rastužila. Svi junaci se bave složenim poslovima, dobro su situirani, visoko obrazovani, žive u uređenim državama, kreću se od Švajcarske, do Austrije i Namačke, ali je njihov intimni život složen i nesređen.

Kada sa deset godina saznaš da je tvoj dobri teča, koji ti je neko vreme živeo na tavanu, u kuću stigao pravo iz pakla, gde se kao đavoljev čuvar starao ne samo o tome da zlo slučajno ne počne da jenjava već i da nastavi da raste, da broj leševa na zemlji svakoga časa budu sve veći i veći, i da neborojeni zatvorenici u svim stadujumima iznemoglosti, njih na hiljede smrtno bolesnih i kao skelet mršavih, slučajno ne ozdrave u prljavim barakama – e, kad sa deset godina saznaš tako nešto, ti onda, veruj mi, prosto moraš od toga da okreneš glavu, jer ako pogledaš u tu provaliju, može ti se desiti da i sam u nju padneš.

…

Kockanje je uzbudljivo. Zato što je jednostavno. Tu ili pobediš, ili izgubiš. A ne kao u životu, gde je retko kad šta jednoznačno i gde čoveku treba vremena da shvati da li je na dnu ili na vrhu.

Vesna Šejić