Otac Momo (zbornik)

Mnogo je zvanih, a malo izabranih! Mnogo je rođenih, a malo probuđenih! Mnogo liječnika, a vidara malo! Govornika previše, mudraca rijetko! Djelatnika sijaset – tvoraca, tek po koji! Otac Momčilo je bio birani, izabrani i rijetki!!! (Bogić Bulatović)

„Otac Momo“ je zbornik sećanja i slave Momčila Mome Krivokapića sastavljen posle njegovog upokojenja. Redaktor Mihajlo Pantić, univerzitetski profesor, podelio je tekstove na tri dela. U provom delu se nalazi Žička beseda o pravoj veri – Sveti Sava koju je preveo arhijerejski namjesnik bokokotorski, paroh kotorski, protojerej stavrofor Momčilo Krivokapić. U drugom delu su pomeni na njega, njegovo delo, zasluge i prijateljska tužna prisećanja na zajedničke susrete, obnavljanje crkava, učestvovanje u uspostavljanju pravoslavnog uticaja u Argentini gdje mu je đed radio i umro. Prenosi njegove kosti u Kotor i tako formira porodičnu grobnicu. Kad mu se đed prvi puta iz Argentine vratio, sazidao je kuću, oženio odivu koja ga je čekala i doneo neku čudnu lozu. Ona se nekako sasušila da bi kad su kosti vraćene u svoju zemlju opet iz zemlje iznikla. Čuda svugde ima u pravoslavlju. Otac Momo je bio rektor obnovljene Cetinjske bogoslovije i njegovi učenik sveštenik Dražen Tupanjanin se od njega oprašta diveći mu se kao profesoru koji je uvek bio zanimljiv, umirujući i časove je završavao: „Gospodo, bila mi je čast“.  Gospodstven, lep za uzdah žena, porodičan, glasovit i otuda obnavlja pevačko društvo koje će sakupiti sve ljude bez obzira na versko opredeljenje. Otac mu je proteran posle rata u Zvorničko-Tuzlansku parohiju, pa je odrastao u selu pored Doboja. Od četrnaest godina je đak Beogradske bogoslovije, te student i na kraju kao stipendista Oksforda ipak se odlučuje za Kotor gde će sakupljati i umnožavati pastvu, obnavljati i graditi crkve, tešiti, prosvećivati i prosvetljavati svoj narod. Kako bi rekao prijatelj, pisac i izdavač Nikola Malović: Povratio se u Kotor da bi tu postao čudo time što je pravoslavnu Boku vezao kao mladu lozu oko uspravne duhovne pritke. Kada je vlast, koja mu je uvek stajala za petama, srušila Njegoševu crkvu na Lovćenu, Otac Momo je udario temelje sa arhitektonskim nacrtom svoga brata crkvi u Prčanju po istoj formi kao ona dušmanskom rukom uništena. Danas je sazidano već 19 takvih crkava po pravoslavnom svetu. U Zborniku su mnogi slavili njegov rad, čojstvo i junaštvo, poredili ga sa hajdukom, epskim junakom. Pominje se njegov hristoliki put, poredi se sa Mojsijem, Svetim Savom koji je 1219. baš u Boki osnovao Zetsku episkopiju, preteču današnje Mitorpolije crnogorsko-primorske. Proglasom kajzera Franje Josifa, Kotor je postao središte Bokokotorsko-dubrovačke episkopije. Taj proglas je ćirilicom napisan, pa je i potpis kajzera ćirilični. Na takvo mesto je Otac Momo došao i takav značaj uzvisio. Svaki Crnogorac kad progovori pred sobom ima Njegoša i onda su to retoričke bravure.

U trećem delu knjige se nalaze literarna dela inspirisana likom Oca Mome. Goran Petrović, akademik, će pisati o veličini posmrtnih počasti, jer kada neko u Grblju umre, ne ide se poslom na pijacu u Kotor nego se obavljaju duhovne dužnosti. Otac Momo je morao uspostaviti crkvena i narodna pravila vere koja su zamirala, a tako da ne povredi druge veroispovesti. Mihajlo Pantić piše o dilemi majke dvojki da li se Bogu posvetiti, postati kaluđerica, ili živeti svetovno, decu odgajat. Ona je otišla u manastir, otac dva put stariji se obesio, a deca su prepuštena državi na brigu. U razgovoru sa Pavlom K. Popovićem tešeći ga Otac Momo je izgovorio: Bog ti ne daje ljude kakve želiš, već kakvi ti trebaju…da ti pomognu, povrijede te, da te vole, napuste…i načine od tebe osobu kakva treba da budeš. U pesmi i molitvi Višnja Kosović će napisati i Gospode, suzo moja. Na četrdeset dana posle upokojenja je slovo držao Amfilohije Radović, a onda i njega nema više među živima i Matija Bećković će pesmu Momčilo Krivokapić, arhijerej namesnik Bokokotorski završiti stihovima:

Iste godine, prvo Momčilo, a za njim

Amfilohije, otišli su odakle su i došli. Na

čelu pobedničkih litija kročili su na nabo u

Lučinjsko bratstvo i zagraljaj dva Sveta

Lučinjca Petra I Cetinjskog i Petra II

Lovćenskog Tajnovitog.

Vesna Šejić