Oto Horvat - Noćna projekcija (roman)

Svaka smrt je prerana ako je neprirodna? A prirodna ne postoji?

…

Ako hoću da zauzmem mesto kralja, prvo treba da pojebem belu kobilu.

…

Ja sam bio odsutan, živeo sam svuda kao stranac.

…

Osetio sam. Svoj napukli pogled.

U romanu Noćna projekcija Ota Horvata (1967) glavni junak živi u Firenci, ima porodicu. Vraća se na nekoliko dana u Novi Sad kod majke da bi istražio svoje poreklo, zapisao i ostavio sinu. U kratkom romanu imamo tri toka: jedan je ono što vidi, saznaje, priseća se, nekoliko susreta; drugo su njegovi snovi izazvani saznanjima; treće je glas njegove sestre koja nije živa, nalazi se u limbu. Ona nam se obraća, glas joj je nekada lirski, nekada čezne za živim, brine za brata, razume ga i prati ga kroz život. O njoj ništa ne saznajemo, bila je njegov glas utehe u teškim trenucima odrastanja. Otac je jednom pijan plakao sećajući je se, a u drugom razgovoru sa sinom je rekao da je nije upoznao, video. Majka ne želi da se seća. Čitav život se trudi da zaboravi. Otac je grbav, majka sa kraćom nogom, a on takođe ima kraću nogu i zečiju usnu. Nije mu bilo lako da se druži, deca su ga ismevala. Kasnije je imao dobre drugare i priseća se zabranjenih avantura sa njima. Očev otac je proizvodio penušave sokove, imao tri sina, nosio belo odelo sa obaveznim šeširom. Bio je zavodnik i trojici vanbračnih sinova davao svoje prezime i ime. Kada je mobilisan, pobegao je u svet i završio u Kanadi. Tamo se oženio i rodile mu se kćerke. Porodica je isprela legendu o njegovoj hrabroj pogibiji u Rusiji, a on se preko Crvenog krsta javio. Otac je muzičar, zavodnik, pijanac, pecaroš, nezadovoljan i na kraju je svirajući na brodu umro. U svemu tome kao i u majčinoj siromašnoj porodici pokušava da nađe sebe. Mnogo je slika, sitnih detalja: on je slikar koji se školovao u Erlangenu, Peruđi, dok nije stigao do Firence. Noć pre povratka uveče vozi bicikl kroz grad i priseća se. Veći deo unutarnjeg monologa je u toj večeri. Ide ulicama grada, gleda šta se promenilo, uočava đubrišta, pacove, prljavštinu. Ništa nije privlačno sem nekih slika iz detinjstava. Pokušava da shvati majku koja skuplja cipele nikada obučene i možda tako kompenzuje svoju hromost. Navikla se da živi sama i svaki dan jede meso sa krompirom. Uveče spava pored televizora. Šta je tačno radila, kakvi su joj prihodi, koliko je obrazovana nećemo saznati. Ona je majka koja će na kraju kad on polazi zagrlivši ga reći: Ili nastavi da nas sanjaš, ili nas zaboravi. Negde između Prusta i Tomasa Mana, ali samo onoliko koliko dete može videti. Sada se i stidi nekih svojih radoznalosti, a nisu mu pomogle da razume šta se dešavalo. Išao je i po arhivima i nije toga mnogo našao, samo su se neke porodične legende urušile.

Na zidovima su bili okačeni moji prvi ozbiljni likovni radovi. Manja platna s pretećim dimnjacima u industrijskoj zoni iz komšiluka. A zatim prava mrtva priroda: ispresovane žabe na asfaltu, pregaženi i sasušeni psi uz rub puta, zgaženi puževi s poluuništenim kućicama.

…

Govorim iz iskustva koje sam stekao u raznim gradovima u kojima sam živeo: hodati se može u svakom, ali voziti bicikl je znak da smo konačno stigli, da smo se našli kod kuće.

…

Otac o svojoj majci: Vidi kako stoji pravo i snažno, majne muti. Kao general koji se ne predaje ni kad gubu bitku. A sve odreda ih je izgubila.

…

Ja sam se godinama očajnički držao za stablo, za granu sećanja, za granu prošlosti koja se, eto, lomila, koja se neumitno lomila, a ispod mene su se ukazivali tamna reka, struje i vrtlozi praznine, zaborava i mraka.    

Vesna Šejić