Pitagorino oro na Matematičkom institutu SANU

Već pet godina se na Matematičkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti održava multidisciplinarni seminar pod naslovom „Matematika i muzika“ pod rukovodstvom profesorke Vesne Todorčević, kao svojevrsna platforma dijaloga matematike i muzičke umetnosti. Veliki broj predavača iz zemlje i inostranstva tokom godina je dao važne doprinose na nesvakidašnji postavljenu temu. U tekućem nizu došao je red na Slobodana Trkulju, virtuoznog muzičara, multiinstrumentalistu, kompozitora i predavača na Konzervatorijumu u Amsterdamu, koji je i završio. Šira javnost ga poznaje kao vođu bendu Balkanopolis, fuzionog izraza koji balkanski melos meša sa gruvom fanka i džeza koji je s uspehom nastupao na većini svetskih kontinenata, a i sarađivao sa vrhunskim muzičarima i orkestrima diljem planete.

Izuzetno koncipirano dvosatno predavanje počelo je duhovitom primedbom o đaku Karlovačke gimnazije, koji je uvek bežao od matematike, a sada drži predavanje na Matematičkom institutu. I učionica instituta bila je premala da primi sve naučnike koje je zainteresovao ovaj umetnik iz svih instituta u zgradi SANU, a i iz drugih gradova Srbije, tako da je deo publike predavanje ispratio iz hodnika. Krenuvši od lične priče o neophodnosti da izmisli drugačiji muzički izraz da bi sopstveno bavljenje muzikom imalo puni smisao, predavanje je zasnovano na jednoj od najuspešnijih Trkuljinih kompozicija koja nosi naziv „Pitagorino oro“. U suprotnosti sa mašinskim jezikom nula i jedinica, on je objasnio osnove balkanske ritmike dvojkama i trojkama, od najjednostavnijeg ritma do složenosti njegovog dela pisanog u neparnom ritmu 25/8. Iako kao svaki kreativac kreće od emocije i nadahnuća, ispostavlja se da prebrajanjem sopstvenog izraza on ima neparni korak, koji engleska muzička teorija naziva „nepravilnim ritmom“, a sam umetnik „Balkanski binarni kod“. „Zato što se naša muzika stvara za ples!“ Kroz detaljnu analizu i obilje primera koje je otpevao ili odsvirao, u „dvojčicama“ i „trojčicama“, on izvodi zaključke o našem plesnom ritmu koji zapadnjaci teško mogu da odsviraju, a svakako ne znaju da odigraju. Kroz različite interpretacije „Pitagorinog ora“ u postavci sa simfonijskim orkestrom i sa bendom u usporenju, kroz brojanje u mehaničkom usporenju snimka i realnom vatrenom ritmu Trkulja je uspostavio potpuno matematičko objašnjenje za „horizontalu“ ritma kompozicije. Kako je reč je o čoveku izuzetnog scenskog iskustva, šarma i duha u više navrata je uspeo da pokrene publiku strogih naučnika da nasmejano isprati tapšanjem nepravilan ritam njegovih kompozicija.

Na „vertikalnom“ nivou harmonije i melodije umetnik je pojasnio sve mogućnosti inspiracije i kršenja ili držanja strogih pravila ritma da bi kompozicija dobila zaokruženost i privlačnost, da bi izazvala osećanje i podstakla na razmišljanje. Ponovo kroz konkretne primere i skale, uz brojanje i držanje za osnovnu tezu. Sa klarinetom kao svojim osnovnim instrumentom, ovaj ambidekster je naučnoj zajednici manifestovao specifičan umetnički senzibilitet potcrtavajući značaj matematike ritma. Posebna atrakcija bila je kratka kompozicija koju je odsvirao na kritskoj liri, tradicionalnom instrumentu koji je poslednji naučio da svira. Osećajne žice drugog reda ovog gudačkog instrumenta, dale su osnovnoj melodiji zvučnost talasa antičke civilizacije, takođe objašnjene taktovima ritma. Za kraj je Trkulja u ruke uzeo jermenski duduk, instrument neverovatno tople farbe zvuka i vreme je stalo za sve prisutne u katarzičnom izvođenju vrhunskog umetnika.

Dijalog profesija, naučnih i umetničkih oblasti, pa i generacija, inače deficitaran na svim nivoima društvene zbilje, ovim događajem je dobio potpunu afirmaciju.

Rastko Šejić