Predrag Marković: Kovčeg komedijant (roman)

Roman od deset poglavlja sa lirskim i komplikovanim podnaslovima, i dodacima Deo treći iliti duh, kao i Deo četvrti iliti duh. Jezik je arhaičan što je i primereno jer nam Predrag Marković govori o istoriji naših znamenitih ljudi u dalekoj i bližoj istoriji, nekih svetih, a i nekih koji su to hteli biti. Njihovi kovčezi lete nisko nad našim nebom i zakriljuju nam vidike u budućnost. Seljakali smo naše znamenite prema širenju i sužavanju otačastva, a i potrebama trenutne politike. Istorija seoba kovčega je ispričana duhovito, ironično, sarkastično, zavisi od veličina koju opisuje. Sve što smo iz svoje istorije želeli prevideti i zaboraviti, a nije nam se dopalo, pisac je opisao.

Počinje spletkama i podvalama oko prenošenju moštiju Sv. Nikole, koji je najčešća srpska slava kako volimo reći. Završava opisom razbijenog Titovog kovčega, sahranjenom na tuđoj zemlji. Titu pisac pripisuje  nameru da bude veći od kralja Aleksandra zemljoujedinitelja pa uzima njegov dvor, njegove sletove, štafetu koja je njegovom sinu, Petru, nošena. To je zapis iz bliže istorije, a do toga dovodi opis niza nepodobnosti naših i onovremenika od Sv. Save pa nadalje kroz vekove.

Predrag Marković se prvo bavio uređivanjem književnih listova, izdavačkih kuća, pa politikom. Sve to i kaže na kraju svoga romana, a sadašnja funkcija je da „živi kao slobodan čitalac“. Roman počinje i završava opisom svoga boravka u kovčegu i avanture istoga, možda stilski najmanje ubedljiv deo, jer nije se sebi lako rugati.

„Odvedoše mi pijani Rusi dete“. A već malo dalje vest je glasila: „Opiše najmlađe dete Nemanjino i ukradoše. Nekakvi crni Rusi. U pijanstvu.“ Proći će godine dok se, kao i ovaj pijani brod, priča umiri i učvrsti smislom. I utvrdi bogatstvom manastira i onog ko ga gradi. I oteža delima i njega i oca i braće njegove. Pa će na kraju glasiti: „I uteče opijen verom, princ srpski Rastko, sa monasima ruskim i za krstom vere…“ Nije ga naravno tada niko nazivao princem niti su ogradom od kolja zaštićene kuće, i one od drveta i blata dvor. A ta ograda je više štitila od zveri nego od oružane ljudske sile. I da zadrži ovce velikog župana na okupu, iza ograde. Zato je pobegao. Od teskobe i siromaštva oko sebe. I ljudskog zverstva i primitivnosti. I na tom drvenom „dvoru“ u Raškoj i na svom u Zahumlju.

 ...

Telo svetog kralja se svakog 29. oktobra, (na dan njegove smrti i uoči praznika njegovog koji slave i Srbi i Bugari i Rusi) vadi iz kovčega i unosi iza oltara. A u kovčegu se menja posteljina u kojoj tokom godine leži. I tek onda se molitvama opojeno telo kraljevo iznosi iz oltara i vraća u kovčeg. Već godinama u natrag, da prisustvuju svečanom činu pozivaju se, sem bugarskih, i odabrani vernici iz Srbije. Ovaj sveti čin naziva se presvlačenje kralja.

A Srbi su, i crkva i država, mnogo puta do sad tražili da se mošti svetog kralja Milutina vrate u Srbiju. Pošto su i odneti i povereni samo na čuvanje. Sinod Bugarske pravoslavne crkve odobrio je 2006. taj zahtev. I otada ih, ni telo kraljevo ni kovčeg kraljev, niko iz Srbije ne traži. A i gde da traži. I ko. I gde da telo netruležno čuvaju. Pa i glavu njegovu i desnicu, nestale na Kosovu, između Nerodimlja i Banjske, već sedam vekova ne znaju gde da traže.

A ne znaju odavno gde ni Kosovo.

 ...

I kovčeg Petrov, praćen patrijarhom i sinom i unucima kraljevim bi unet u kapelu, crkvicu Andrije Prvozvanog. Onu istu u kojoj su, ušavši u nju u oktobru 1944. veseli komunisti slavili „oslobođenje Beograda“ ispaljujući rafale po Hristovim freskama, što se i danas vidi. A najspretniji od njih se kladio da će iz mauzera jednim hicem ustreliti Isusa Hrista pod kupolom crkve posred čela. Tačno između očiju. I dobio je opkladu. Nije vrsnom strelcu ruka zadrhtala. I taj Hrist još stoji na plafonu. I metak taj nije izvađen.

Vesna Šejić