Predstava, predstava
Zašto uopšte idemo u pozorište? Ide uživo i uvek je avantura, mada neki imaju isključivo voajerske pobude.
Predstava počinje kao čitalačka proba. Čita se odlomak iz romana „Bitter Bitch“ Marije Sveland, ispraznog teksta, ali talentovano napisanog. Demonstrativno se odustaje od čitanja i počinje mešavina fizičkog teatra, psiho drame, mozaički pokazana dva ženska karaktera: švedska i ovdašnja junakinja. Nema dijaloga, svako je u svojoj priči.
Šveđanka je histerična kad se seti detinjstva, veze majke i očuha, njihove strasti, pa tragičnog kraja. Zar Frojd u umetnosti nije već mrtav? Priča se naslućuje jer glumica je odatle i kad je besna govori svojim maternjim jezikom. Ona uživa u presvlačenju, šminkanju i postaje lutkica, zavodnica, promuskuitetna. Ima dve strane ličnosti, kad je u trenerci praktična, hladna, a kad se presvuče u izazovnu odeću počinje da se igra i ruga. Onda se podsmeva udvaranju momaka na engleskom, bilo kakvom engleskom sa nemaštovitim frazama i opštim nepodsticajnim mestima. Nabraja hranu koju ovde može naći, već joj se na pomen pljeskavice povraća. Nalazi se i tamo i ovamo, više ne zna šta bi i gde bi.
Junakinja odavde je mučenica, osvetnica. Ona se ne presvlači, u jednom trenutku pokuša da obuče štikle, ali ne vidi šta to menja u njenoj situaciji. Demonstrativno uloškom briše pod, prvo poigravajući se, a onda marljivo i besno. Kači prljavi uložak kao orden i osvetu. Radnja se ponavlja, kao i druge provokativne situacije. Strankinja pokupi baricu sa poda i to radi nehajno, ništa time ne želi da postigne, ne treba joj ničija grižnja savesti što je ona, eto, žrtva porodičnog gnezda. Naša južnjakinja podriguje do povraćanja, severnjakinja podriguje da bi začikavala, i sa tim se igra. Ovdašnja žena smeje se histerično i do suza. Smeh je u njenom svetu izazov i druga strana bola. Trpa metodično i mučno toalet papir u svoja usta da zaustavi dah i odustane od glasne pobune, pa se šminka nehajno, neženstveno, bez poigravanja, onda kad nekog zavede i dođe do strasti, strast se pretvara u osvetu, kaznu, poniženje, bol. To je ujedno i najmučnija scena, glumački bravurozna. Peva o čežnji, ali glas joj postaje dubok, usamljeno je to pevanje, a čežnja apstraktna, ništa se više ne očekuje.
U predstavi se dešava niz manje važnih radnji koje se izvode da bi se publika pripremila za ključne momente.
Ispričane su tri priče. Prva iz odlomka romana o ženskoj junakinji koja se oseća prazno, ali je obasuta pažnjom. Kad joj sve dosadi odlazi na Maldive ili Tenerife, a muž je teši jer ima grižnju savesti. Ostavlja sina od dve godine. Nema materijalnih ni drugih problema, nama apstraktna i isprazna priča. Druga ženska junakinja je švedska glumica koja potkrada delove svoga života, obesna je, neverna, naporna, ruga se i ništa ne poštuje. Paralena je priča o ženskoj junakinji iz našeg sveta, punoj mržnje i straha, želje da vrisne, ali takav protest je sebi oduzela, zatrpala svoja usta. Nijedna reakcija nije iskrena. Postoji strah od istine, napeta je i kad sedi i ćuti.
Pitanje šta je predstava htela? Šta je sa muškarcem sa takvim ženama oko sebe? Ko je odredio pravila? Ko je dobio u toj podeli uloga? Ko je zatvorio kutiju i kako iz nje izaći? Ko koga tlači? U društvu vladavine teške topuzine i onoga ko otme tri tovara blaga ne ostaje prostora za pamet, a ni za saosećanje, ni u jednom polu. Svi glume svoje uloge. Oni sa topuzinom očekuju lutkicu, prijatelja, fatalnu ženu. Šta zapravo očekuju? Šta očekuje lutkica, prijateljica, fatalna ženica - onoga ko donese što više tovara blaga; ostali zaslužuju prezir, prevaru, porugu. Nije to više problem polova, to je već zagađena društvena klima u kojoj se ne može živeti časno. Predstava je uvek priča i to je teško izbeći. Mi razumemo samo priče, pa i apstraktnost Pikasa tako tumačimo.
Autori predstave: Nina Marković Matthis, Ana Dubljević, Dalija Aćin Thelander, Bojana Lazić, Milan Marković Matthis
Koprodukcioni partneri: Cikada (Malme, SE), Stanica (Beograd, RS) i Bitef teatar (Beograd, RS).
GALERIJA FOTOGRAFIJA by Nemanja Dizer Tačić
