Radinko Krulanović – Heroji bez adrese (poezija)

Da umrem tiho, negde daleko,

Da mi ni tuga mladalačkih srca

ne bude utjeha,

već samo jasenov hlad

pod kojim sam nekada sebi iskopao grob.

Radinko Krulanović je zbirku poezije Heroji bez adrese koncipirao kao poetsku dramu, ili se može tako čitati. Počinje prologom od četiri pesme o ljubavi, smrti koja je mera svake ljubavi, herojstvu i božijem čudu. Ekspozicija Tragom smrti govori o svetu koji gubi smisao ako ljubav nedostaje. Pesnik traži razlog za pesmu i nailazi na tugu koja grebući po stomaku, i glođući kosti, dok ne dođe do nesanice. U zapletu su pesme posvećene onima koje ne treba zaboraviti, a koji su u nebeskom carstvu. Prolaznost je stalna tema zbirke. Kulminacija govori o mestima bez kojih pesnik ne bi da ostane od Nikšića, pa Kosova, ali i Hercegovine: Umjesto hljebom i solju/ dočekuju nas kamenom,/ zemljom posnom/ i mukom vjekova. U pesmi Samodreža snom mrtvijem spava su potresni stihovi tužbalice: Za džabe si gunuo Obiliću/ i pjesma ti džabe/ kad te danas mrtva mrtvog oplakujem. Gračanici posvećuje Bdenije sa stihovima: Da Gračanicu/ baš na mesto/ gde počinje nebo. Peripetija je i inače u drami iznenadni preokret i ovde se u Belini, svaka celina ima svoj podnaslov, pesnik konačno određuje izmeđ biti ili ne biti. Uslov na koje može da pristane: Ja neću da se spasem/ ako majka moja neće zoru da zori/ i ako moji prijatelji sneni/ ne budu življi od života./ Ja neću da se spasem. Pesnik očekuje čudo i oseća kako bi ga moglo pomilovati od Majke Božije do idealne drage. Rasplet je Tragom ljubavi i pesnik peva ženi koja je varljiva, nedostižna, kojoj se udvara i nije to opis ljubavi od koje se gine i glava gubi, više igra i podsticaj. Kao da je to opredelenje da se preživi u svetu takvom kakav je. Onda dolazi peripetija koja menja smisao niza pesama, dodaje im neočekivanu dubinu. Čudom sve povezuje. U proznoj formi je opisana bol majke za izgubljenim sinom i rasprava sa Bogom. Oprašta ona Njemu što je bez sina ostavi i On je gledao kako mu sina nište čereče i zlostavljaju. Muka mu je bila znati Hristovu sumnju i prekor što ga ne odbrani, ali svet je tako uvezan višim smislom. Sin joj nedostaje i kada pokuša da razume sve razloge. A onda dolaze njoj, već iskopneloj od bola, trenuci prosvetlena: samo što se ponekad oveseli, kad se nebo otvori, hvatajući iskrice i brižljivo ih smeštajući u vezenu maramu da joj griju srce, kad je studen i kad duša puca, i koraci izdaju i kad je sve crno i tmina kad zajaše za vratom.

Ako ćemo o poetici pesnika onda se mora vratiti korenima koji u ovoj poeziji stasaju od naše epike, preko Njegoša koji je napisao antičku dramu o vremenu kada je, a da bi se opstalo brat na brata morao oružje potegnuti, pa do Matijine rugalice koja neobično od nežnosti do sarkazma na ljude prelazi. Patrijarhalni kod je osnova pa i u pesmama majci - od majke božije koja nas sa ikona oveštalih gleda i hrabri, do majke koja kuka nad sudbinom onolikih sinova naroda njenog, do plača majke nad umrlim sinom. Emotivna linija pesama je od tužbalice, do kletve, pa i rugalice kad ima zašta. Pesnik nije nežan kao Branko Radičević nego borbeno nastrojen i kada o ljubavi peva. Nisu vremena za traženje mira duši svojoj, nego traženja razloga da se opstane u pasijem vremenu.

O, zamljo sveta!

Zar samo imenom da živiš

i Vidovdan pjesmom zoveš?!

Vesna Šejić