Rejnaldo Arenas - Pre nego što padne noć (autobiografija)

Ako čovek išta nauči o totalitarnom sistemu, to je da nedaćama nema kraja.

…

Razlika između komunističkog i kapitalističkog sistema je u tome što, iako nas oba šutiraju u guzicu, u komunističkom moraš da aplaudiraš, a u kapitalističkom kad te šutnu možeš da vičeš; ja sam došao da vičem.

Batisto je u Kubi izmakao sa vlasti, Kastro je skoro bez borbe došao na vlast, ostalo je legenda koju je on lako gradio jer je bio besprizorni diktator. Rejnaldu Arenasu je smisao života bio da opiše strahote vlasti u toj diktaturi i užitak i poniženje koje je doživeo u svom homoseksualnom životu. Napisao je niz romana koje je morao po nekoliko puta da piše jer mu je služba bezbednosti pronalazila rukopise i uništavala, a njega mučili na razne načine. Uspeo je da pronađe prijatelje, turiste, da prebaci dva rukopisa u svet. Postao je poznat, čitan, to i sav oprez kome se naučio, mu je spasao život. Nije bilo načina da ga zatvore zbog dela koje u zemlji nije ni štampano, pa su ga proglasili ubicom devojčice, silovateljem dečaka. Kada je stigao posle godine dana užasnog istražnog zatvora na sud, dečaci su imali po dva metra i nisu pristali da priznaju da ih je zloupotrebio. To mu je donelo još dve godine zatvora, a ne trideset koliko su mu namenili. U autobiografiji Pre nego padne noć je opisao Kastrove zatvore koji su toliko užasni kao Staljinova Kolima i naš Goli otok. Živelo se u bedi i gladi jer je veliki vođa pod stalnim prisustvom ljudi KGB-a, koji su upravljali i službom i privredom, planirao da Havanu opkoli plantažama kafe. Uložen je silan novac, prisilni rad stanovništva, uništena zemlja koja ih je prehranjivala, a roda nije bilo. Potom je smislio da zasadi ogromne prostore šećernom treskom. Rod je takođe izostao što je potpuno ugrozilo stanovništvo. Kada je uništena privreda, zadatak je bio da se zabrani sloboda umetnicima. Većina je naterana što zlostavljanjem, što obećanjima da budu doušnici, Arenas se u ovom delu potrudio da ih sve imenuje. Nama većina imena ništa ne znači, ali delo ostaje. Knjiga je prepuna događaja, pored zlodela vlasti i opisa svih vrsta homoseksualnih bahanalija, kao i premlaćivanja i krađa koje su mu priređivali ljubavnici. Zalečio je sifilis, oboleo od side i na kraju kada nije više mogao da piše, oduzeo sebi život uz oporuku da se ne misli da ga je u inostranstvu, gde je uspeo na kraju da pobegne, stigla vođina ruka.

On je i izvan Kube stvorio komitete koji podržavaju dijalog, i njihovi članovi prolaze i kao predstavnici komiteta za odbranu ljudskih prava. S jedne strane to su Kastrovi agenti, na Kubi i izvan nje, koji rade u njegovu korist; s druge, oni ambiciozni koji žele da postanu važni; a s treće đubrad koja bi htela „da se malo ogrebe“ o tu priču o dijalogu.

…

Prvih dana mnogi ljudi ubijani su bez ikakvog suđenja. Posle su oformljeni takozvani „revolucionarni tribunali“, i ljudi su streljani po kratkom postupku. Suđenja su bila pozorišne predstave.

…

Diktatori i autoritarni režimi mogu da unište pisca na dva načina: progoneći ih ili ih zatrpavajući zvaničnim povlasticama.

…

Glad je bila tolika da su ljudi često krali životinje iz zoološkog vrta da bi ih pojeli. Bio je čuveni slučaj kada su ukrali lava iz zoološkog vrta u Havani i pojeli ga.

…

Jedna od najpoznatijih slučajeva intelektualne nepravde ovog veka bio je slučaj Horhea Luisa Borhesa, kome su uporno odbijali da daju Nobelovu nagradu, upravo zbog njegovih političkih stavova. Borhes je jedan od najznačajnijih latinoameričkih pisaca ovog veka; možda najznačajniji: međutim, Nobelovu nagradu su dali Gabijelu Garsiji Markesu, bledoj kopiji Foknera, Kastrovom ličnom prijatelju i rođenom oportunisti. Njegovo delo, osim nekoliko časnih izuzetaka, prožeto je jeftinim populizmom koji nije na visini velikih pisaca koji su umrli u zaboravu ili bili preskočeni. 

Vesna Šejić