Semezdin Mehmedinović – Memed, crvena bandana i pahuljica (roman)

Uvijek je mogućnost koja stoji ispred svakog teksta: da bude nepročitan. Knjige su usamljenije od ljudi.

…

Skitati, to znači suočiti se s jednostavnom, ljekovitom istinom: svijet je veći od mene.

…

Zapravo sam stranac svud u svijetu, i čim pređem preko kućnog praga, zakoračim u ambis.

Semezdin Mehmedinović u romanu Memed, crvena bandana i pahuljica u tri dela govori o svom infarktu, pa putovanju sa Harunom, svojim sinom, i o moždanom udaru Sanje, svoje žene. Oni su u Vašingtonu i već niz godina u Americi. On radi za nemačku televiziju. Stalno menjaju stanove. Prenose svoje knjige i uspomene. Na dva su jezika. Sin Harun je snimatelj i uvek je na putu, živi svoj život. Ovo je kao i ostala njegova dela autobiografski, čitaocu prisan tekst. Njegov život postaje literatura, i fikcija, misli on. Roman bi bio patetičan da nije prethodno pisao poeziju i slikovitost, misaonost doprinose utisku iskrene osećajnosti. Kada ga je izdalo srce, u pedeset godina, on detaljno opisuje osećanje bola, ali i ulice kojima ga voze do bolnice. Nailaze na knjižaru koju je duže vremena tražio. Spasli su ga i on pronalazi lekara da mu zahvali što mu je spasio život. Vraća se u stan gde je sve počišćeno od mogućeg pušenja koje mu je strogo zabranjeno. Nije sam, Sanja o njemu brine. Pri jednom kontrolnom pregledu, opomenut je da lek, koji mu je neophodan, može kao nus pojavu da izazove senilnost. On se odlučuje na putovanje sa sinom od jedne do druge strane Amerike, da uporedi u razgovoru koliko je zaboravio. Ispostavlja se da je sin potisnuo sva sećanja na Sarajevo pod opsadom, rat. Harun se zaustavlja i snima, bavi se svojim poslom. Sve je isplanirao i otac je na momente nervozan, ljut, ne slažu se uvek najbolje, ali kada poziraju, nesvesno, identično postave telo i ruke. Na kraju će napisati, ali mu neće reći: Sine, došao sam da te napokon,  oslobodim sebe! Evo, slobodan si, idi u svoju pustinju! Kroz godinu dana će Sanja doživeti moždani udar. Sada su, tvrdi on, postali dva starca. On brine, nervira se. Postaje težak bolesničkom osoblju. Kad stižu u stan, on je neguje. Vidi je kao devojčicu i sebe kao starijeg brata. Izgubila je nekoliko godina iz svoga pamćenja. Vrlo nam detaljno iznosi medicinske podatke. Na jedno oko se pojavljuju mrlje. Nije izgubila ni jedan od dva jezika. Dok je on na poslu, ona se dosađuje. Boli je ruka. Stalno ga zapitkuje. Razmišlja o smislu reči. Ko je od prijatelja umro, želi da zna. Svaki dan kada joj kaže, ona se iznenadi i ponovo burno reaguje. On tvrdi: Nije problem što mi zaboravljamo, već to što se sećamo. Ona traži smisao, studirala je filozofiju i bavila se dosadnim birokratskim poslovima.

-          Šta bi sada radila?

-          Voljela bih da budem čuvar zmajeva. Znam da zmajevi ne postoje, ali može se biti čuvar i bićima iz priča. I oni trebaju zaštitu.

Tako se polaganim oporavkom i bolovima koje trpi njihova veza produbljuje. Ona postaje zanimljiv sagovornik. Tvrdi da je mačka po prirodi, usamljenik, a on pas, društven. Ipak su proveli tolike godine zajedno sa sve više razumevanja i međusobne brige i ljubavi. Mogli bismo roman čitati i kao ljubavni. Ovo delo je odlikovano nagradama „Meša Selimović“ i „Mirko Kovač“. Vratili su se u Sarajevo i on je nastavio da piše, i objavio Ovo vrijeme sada.

Trebali bismo iznova i stalno pitati: zašto s tolikim naporom i mukom živimo, kad znamo da ćemo ovdje bit samo jednom i kad imamo tako kratko i neponovljivo vrijeme u ovom neopisivo lijepom svijetu.

…

Život se polako pretvara u Kafkinu sintaksu iz koje je izostavljeno buduće vrijeme. Kad ga čitaš uvijek dolaziš u mjesta u kojima nikad ranije nisi bio.

…

Mi nismo u stanju misliti izvan vlastitog života. I u smrti je važno biti kod kuće.

Vesna Šejić