Sergej Dovlatov – Solo na IBM-u (zapisi)

Društvo ne voli časne, nego dobre ljude. Ne hrabre, nego osećajne. Ne principijelne, nego popustljive. Drugim rečima – neprincipijelne.

…

Genije ne mrzi masu, već mediokritetstvo.

…

Humor je – inverzija života. Ili, bolje: humor je – inverzija zdravog razuma. Osmeh razuma.

Sergej Dovlatova je emigrirao u Njujork i tamo se ponovo morao snalaziti. Radio je u redakciji izbegličkog časopisa. Sada je sklon maksimama, nije uvek sve smešno. Zapisi su duži, ali opet su tu Rusi koji su se našli zajedno i imaju svoje naselje, a njihove ludorije je opisao u njegovim romanima iz tog perioda. Ima prošireni spisak literature: razmišlja o Heseovoj podeli na vandalske impulsivne istočne narode i racionalne zapadnjake, ali zna se kakvo je zlo i iz racionalnosti proizašlo. Sklon je sada definisanju: Cinizam je – opšte naličje ideala. Zločin – opšte naličje zakona. Bogohuljenje – opšte naličje vere. I tako dalje. I šta je beda. Ništa. Razmišlja o sebi, ljudskim i umetničkim istinama. Kad osećamo nešto nejasno, verovatno je rano za pisanje. A kad nam je sve jasno, ostaje samo da se ćuti. Tako da za pisanje nema pogodnog trenutka. On uvek padne u nezgodno vreme. Nije sada kada ne mora da se prikriva i glumata siguran u svoj talenat. Tačnost je – najbolja zamena za genijalnost. To se odnosi na mene. Ipak, mnogi dijalozi poznanika su i dalje smešni i cinični:

-      Jeste li čuli Morgulis se razboleo!

-      Zanimljivo, šta mu je to trebalo.

Stare navike i u emigraciji: Poznati pisac ukrao kobasicu u supermarketu. Na moje prekore reagovao je ovako: - Ne brini! To je moja borba sa inflacijom. Ili opet deo razgovora: Gospodo kako vas nije sramota? Ja se borim protiv totalitarizma, a vi mi pominjete dugove. Svet je podeljen na posebne i one priproste. To nam pisac uvek ističe. Stara navika. Predstavnici države i njegovi poznanici koji nisu sigurni koliko su izabranici duha. Evo gledaj. Genijalnost je, reklo bi se, tako sjajna stvar, a ne primeti se odmah. Dok siromaštvo duha prosto kipti iz čoveka. Tu su i brige doseljenika i zlovoljni odgovori, jer i to je glupost.

-      Naša deca će postati Amerikanci. Ne čitaju na ruskom. To je užas. Oni ne čitaju Dostojevskog. Kako mogu da žive bez Dostojevskog.

-      I Puškin je živeo, pa ništa. – na to slikar Bahčinjan primeti.

Dostojevski je mera vrednosti, Čehov, Puškin. I kada se Dovlatov nalazio u bolnici na grudima je držao Mladića Dostojevskog, tamo gde je lekar očekivao Bibliju. Druga kultura, druge vrednosti. Uvek se može nasmejati gluposti, tako nam pisac navodi delove ruskih novina u Njujorku, pa će naići i na reklamu: Za malo para dobijate sve najbolje: abortus, pilule protiv začeća, utvrđivanje vanmaterične trudnoće.  Na razne načine se moralo snalaziti tamo: Tomas Venclova ugovara svoja univerzitetska predavanja: Imam tri različita predavanja. Za jedno uzimam trista dolara. Za drugo  - dvesta pedeset. Za treće sto. Ali to treće vam ne preporučujem. 

Kada se smeje svim manama društva, zemljaka pisaca, sklon je samoironiji i samosmehu. Ako smeh leči i ohrabruje onda ćemo pročitati i ovo surovo tešenje: Izašao sam iz bolnice. Kad mi se stanje popravilo. Ali lekari su mi zabranili da pijem i pušim. I strogo savetovali da pazim na ishranu. Požalio sam se jednom poznaniku. Na kraju kažem: - Šta mi je još ostalo u životu? Da čitam knjige?! Poznanik odgovori: - Pa, dok te oči služe. Na kraju knjige ostaje: Svi se pitaju šta će biti posle smrti. Posle smrti počinje – istorija.

Vesna Šejić