Sergej Dovlatov - Solo na andervudu (zapisi)

Grubin je u mamurluku recitovao:

dok nas dah slobode hrani,

dok srce bije časti radi,

preni se, druži, i odustani.

…

Jednosobni zajednički stan – i toga ima.

…

Tigrovi, recimo, respektuju lavove, slonove i nilske konje. A gnjide – nikoga.

U zemlji gde je patetika, lažna i zadana osećajnost, osnova državne umetnosti, a umetnici koji nisu na liniji često u zatvorima ili ludnicama. Otac mog brata od strica je govorio: - Za Borju se ne brinem, samo kad je u zatvoru. Ili: Mladog pisca Šemjakina otpustili iz psihijatrijske klinike. Otac pukovnik u penziji pita. – Otpustili te sine. Gde si pošao? -  Kući – odgovori Miša – iz psihijatrijske klinike. – Bravo! Gde mi, Šemjakini, sve nismo bili! O i u boju, i na piru, i u ludari! samo smeh spašava i ponekada votka: Jednog našeg poznanika pitali: -  Šta više voliš – votku ili špiritus? Odgovorio je: - Eh, ne znam ni sam. I jedno i drugo je ukusno! Humor je delo talenta lucidnosti i inteligencije, a Dovlatovu sve to glavna odrednica. Uvek se podrazumeva poznavanje konteksta, ali iz sve ruske literature do konteksta smo došli, a ni život nas nije štedeo. Sergej Dovlatov se svačim bavio i to nam opisao u svojim romanima, a Solo na andervudu su njegovi zapisi iz druženja sa umetnicima, odvajanje gluposti koje su, ako ti je tako lakše, smešne. Andervud je marka pisaće mašine koju je koristio. Družilo se po kućama, na stepeništima, uz put i nekako se stalno pominje i votka. Kad su bili duhoviti, Dovlatov je to zapisivao. Glupost i udvorištvo može biti za prezir, ali bolje mu se smejati. Iz tih zapisa može da se rekonstruiše život toga vremena. Nesloboda ili „diktatura proleterijata“ se još u detinjstvu razume: Pitam osmogodišnju kćerku: - Puna škola đaka, niotkuda vrata. Šta je to? – Zatvor – odgovara Kaća. Svako može biti progonjenima sumnjiv:

- Ranije sam mislila da si ti – agent KGB-a.

- Ali zašto?

-  Kako da ti kažem. Javiš se, pozajmiš pet rubalja – na vreme vratiš. Čudno, mislim se, sigurno neka podmetaljka.

Prvom Dovlatovljevom romanu je rasturen slog još u štampariji jer je „društveno nepodoban“. Onda je, kao i mnogi pisci koje u ovoj knjizi pominje, objavljivao u samizdatu ili tamizdatu. Kako su rukopisi stizali do inostranstva opisao je u nekom od svojih romana. Poznat i objavljivan je tek kada je stigao do Amerike, a posle njegove smrti i u zemlji, pa postao jedan od najčitanijih pisaca. Nije se lako preživljavalo: Pesnik Ohapkin smislio da se ženi. Onda oterao verenicu. Motivi: - Ona, razumeš, sporo hoda, a što je glavno – jede svaki dan! Paradoks je deo stila: Bio sam bolestan tri dana i to se odlično odrazilo na moje zdravlje. Nije se živelo uredno, ni udobno, ali jeste iz inata: Moja tetka srela pisca Koscinskog. Bio pripit i neobrijan. Tetka mu kaže. – Kirile! Kako te nije stid! Kiril se isprsi i kaže: 

-      Sovjetska vlast nije zaslužila da se brijem!

ili:

-      Objavili ste priče?

-      Objavio.

-      Jesu li vam platili?

-      Jesu.

-      Dobro?

-      Dobro. Ali malo.

Dovlatov i plakate čita sa političkim razumevanjem, njemu kažu i što se nije htelo: Dva plakata na autoputu, kilometar jedan od drugog. Prvi: „Stićemo i preteći Ameriku.“ Drugi: „Ne pretiči na suženom delu puta!“

Vesna Šejić