Sigrid Nunjez - Prijatelj (roman)

Imaginarno zlo je romantično i raznoliko; stvarno zlo je sumorno, monotono, ogoljeno, dosadno. (Simon Vajl)

…

Trideset dva miliona odraslih Amerikanaca ne ume da čita. Potencijalna publika za poeziju smanjila se za dve trećine od 1992. godine.

…

Ako neki psi mogu da predvide napade bolesti kod ljudi, kao što znamo da se dešava, koliko bi uopšte čudno bilo kada bi mogli da predvide nadolazeći napad tuge?

…

Lori Anderson i Jo-Jo Ma su izjavili da su gledali svoju publiku na koncertu i zamišljali da su to psi.

Sigrid Nunjez je američka spisateljka i za ovaj roman je dobila Nacionalnju nagradu za književnost 2018. godine. Kratki roman Prijatelj govori o sredovečnoj profesorki kreativnog pisanja. Prijatelj, koji je sa njom delio svoje sumnje, zanose, ljubavne tajne, a nekada  joj je bio i profesor na fakultetu se u  jednom trenutku ubio. Bio je zavodnik, pisac sa svim sumnjama koje takvo opredeljenje donosi. Njegova treća žena se oslobodila psa, nemačke doge, moćnog, velikog i već starog, tako što je obavestila našu junakinju da je njegovo testamentarno očekivanje da ga ona prihvati. Skoro trećina romana se sastoji iz citata različitih značajnih najčešće evropskih pisaca koji spadaju i u obaveznu literaturu njenih studenata. Teme citata su sumnja i tegoba pisanja, pa tuga zbog nekoga dragog koga si izgubio i na kraju moralna težina odluke da se ubiješ, prolaznost života, smrt. Možda najznačajnija tema romana je sumnja u budućnost književnosti jer mnoštvo mladih prolazi seminare kreativnog pisanja: bez želje da se obrazuju, sa namerama da uspeju i postanu bogati. Ako svi budu pisali kada se obaveste o nekim veštinama, šta će uopšte biti sa talentovanim piscima i klasično vrednom literaturom. Prateći šeme, možda se može doći do profitabilne književnosti, ali tako se i publika iskvari jer se od nje nije očekivalo da otkrije i dobije dublji smisao. Literatura postaje dobro plaćen posao, ukoliko je dovoljno jednostavna i predvidljiva. To je jedan od razloga njenog prijatelja da odustane od života kao i to što su mu nekada studentkinje padale u zagrljaj fascinirane i ushićene što mogu biti sa njim, a u poslednje vreme ih na avanturu tera samo radoznalost hladnog srca. Odustaje od predavanja i konačno i od života. Navikavanje psa i nove vlasnice je deo priče. Smisao prijateljstva čoveka i psa, žrtve i obostrana zaštita, je patetično opisano, ali i sa niz neprijatnih detalja higijene takvog druženja. Od dvanaest poglavlja u jedanaestom saznajemo da je sve fikcija zasnovana na stvarnom pokušajem samoubistva i nezadovoljstva prijatelja dok se oporavlja da postaje junak proze, da bi se u zadnjem poglavlju nastavila fiktivna radnja.

Mrzim ideju pisanja kao neku vrstu katarze, jer to izgleda kao nešto što nikako ne može da stvori dobru knjigu.

…

Sudbina mnoštva neželjenih pasa: Oni nam čine čast odnoseći se prema nama kao prema bogovima, a mi im odgovaramo odnoseći se prema njima kao prema stvarima.

…

Čudno je kako čin pisanja vodi u ispovesti. Ali nije da ne vodi i do besomučnog laganja.

…

Osećati odbojnost prema egoizmu kod romanopisaca je isto kao osećati odbojnost prema nasilju kod  boksera.

…

Pomoću mašte se lakše stiže do istine.

…

Ono što pisci rade je u suštini sramno i svi smo mi nekako sumnjivi likovi.

Vesna Šejić