Slobodan Tišma - Grozota ili… (roman)

Bolje je da se ja približim zlu nego da se ono približi meni.

…

Seljake su uvek slali u rat, čoporativno, na front, u rovove. Kad neko zna račun, on praktično nema nikakvih problema u životu.

…

Sećam se da sam jedno jutro video ispred samoposluge nekog popa kako ljušti kikiriki, i odmah mi je bilo jasno da neće biti mira na Balkanu.

Sloboda Tišma je u romanu Grozota ili… odlučio da konačno piše roman o Srebrenici. Vilhelm Rajh je davno objasnio pojavu nacizma bedom, nemanjem puta do žene iako su na sve strane slike golotinje, opštom obespravljenošću, tome je Tišma dodao i žeđ za krvlju. Svi muškarci pomenuti i romanu su Ud, pored ličnih imena, i sve žene su silovane. Radnja teče u dva toka: sa jedne strane je sedamdesetogodišnji matori senilni skrivoman, a sa druge strane je Stiv Novak kome je umro otac, očuh se ubio, majku konobaricu su silovali rodoljubivi ratnici i ona je završila u ludnici. O Stivovoj sudbini nas obaveštava skirivoman. Našao se u domu za nezbrinutu decu, zatvoru bez krivice, pa pobegne u Bosnu, tamo čuva ovce do početka rata. U njegovoj šumu gde je plandovao kao Pan desiće se pokolj. Kada nije više za dom jer je punoletan, dobija posao grafičkog pripravnika. Ne ume sa ženama, naučio je u domu da sluša klasičnu muziku i čita knjige od profesorke umetnosti Abgelinede Afrić. Ima svog zlotvora-zaštitnika Ljubu koji je ljubomoran zbog profesorke i jedne noći ga premlati tako da stigne na intenzivnu negu. Ljuba će kroz roman biti simbol ratnog zla: samoubica čiji leš nestaje, ratnik, vrbuje mlade u rat, izbacivač iz diskoteke; put jednog ratnika. Tišma se igra rečima tako što im dodaje i oduzima slova: crna pamparupčaga, u Parizu na Šambrilizezu, pohezija, ne poseduje tu vrstu stomačne dionizijske imaginacije, papkopis, starec-budalec; niz duhovitih jezičkih vratolomija. Najvažnije događaje u romanu ispriča na više načina, u više verzija; sve je moguće, ništa nije izvesno. Paralelno sa tokom radnje otkriva nam tajne skrivomana kako piše, pa odustaje, proda nenapisan roman za trideset evra, shvati da se ne usuđuje da ga napiše do kraja, pa vraća novac. Jada nam se, sebi se podsmeva, priča o svojim slabostima i na kraju nabroji svoja dela i muke da ih objavi, iako je dobio prestižnu nagradu; tako se dešava da priča o skrivomanu postaje lična ispovest. U romanu sve je moguće i ništa nije provereno. Ruga se inicijatoru pokolja psihijatru, dečijem pesniku. U načinu nizanja priče i stvarni podaci postaju nadrealni i blesavi, koliko god bili tragični.

Opšte je poznato da svaka žena ima kompleks krivice u odnosu na rođenog oca, u odnosu na svakog muškarca, u svakoj ženi još uvek čuči pramaca koja hoće da ogrebe.

…

Postojala je mogućnost da odem u Bosnu, u rat, i da tamo ginem, mrtav da poginem na bilo čijoj strani. Iako nisam bio baš neki heroj, posle kliničke smrti ostao sam hrabriji, u stvari, bolje reći ravnodušniji. Uslov je samo da bude muzike, da na rajskim proplancima čujem orgulje.

…

Crkva je propala, ona je još samo jedna uspešna partija. Svaki dan je viđao na sve strane popove u crnim mercedesima . Žure nekud, očigledno se raspadaju od posla.

…

Bio je zgodan, visok, plavokos i plavook, u tridesetim godinama, prava antička figura, kao stvoren za rat i pogibiju.

…

Oprostio sam se definitivno od pisanja i piskaranja, od papkopisa, ali ipak mi je ostalo nešto, to je razgovor. Bauljam okolo ne bih li našao sagovornika. Naravno, tražim umetnike, pisce-prasce, pošto me oni najviše pokreću na bulažnjenje. Ne propuštam ni jedno književno veče, gde obično na kraju odvalim žvaku. I ne vodim puno računa šta govorim ili šta mi neko govori, i ne slušam, nije to uopšte važno. Čak, što veću glupost plasiram, tim bolje, zabezeknem sagovornika.

Vesna Šejić