Tomas Bernhard - Brisanje raspad (roman)

Tomas Bernhard spada među najistaknutije pisce dvadesetog veka na nemačkom govornom području. U nizu romana se grozi nesavršenosti izvođenja muzike, intelektualne prosečnosti i najistaknutijih svojih sunarodnika, moralnih posrnuća svih koji bi trebalo da budu uzori.

Glavni junak romana, rođen u Volfsegu, saznaje da su mu u saobraćajnoj nesreći poginuli otac, majka i stariji brat, koji je trebalo da bude naslednik imanja. Sada će to biti on. To je sam početak romana. Junak je u Rimu gde jedino može da živi. Roman je njegov monolog u prvom licu i priprema za sahranu.

Kao što je „Limeni doboš“ Gintera Grasa razračunavanje sa fašizmom i motivima koji su pokrenuli čoveka srednje društvene klase, tako je ovo roman koji objašnjava motive plemstva Evrope da učestvuje u razvoju i opstanku nacionalsocijalizma, pa onda pseudosocijalizma.

Junak romana bez žaljenja i sentimenta secira svoju porodicu, oca koji je bio nacionalsocijalista, slabić po prirodi i veliki lovac, majku nemoralnu, proračunatu i zlu, ljubavnicu Spadolinija papinog nuncija u Rimu, brata koji je već u ranom detinjstvu vaspitan u licemerju. Njega nisu prihvatali, bio je drugačiji, čitao je knjige, težio istini i istinskom obrazovanju. Pomogao mu je stric da se odvoji od porodice i nadraste tu niskost.

U romanu se prepliće detaljno razmatranje osobina nemile porodice, i lukavo proračunatog nemorala najuglednijih redova Evrope, njenog plemstva, koji su uvek prepoznavali gde je vlast i interes opstanka. Volfseg je zamak na jednom od vrhova Alpa, ima pet biblioteka, koje su zaključane, jer taj svet ne interesuju visoke misli, vredna muzika. Ipak pompezno idu po svetu i pokazuju svoj šarm i tobožnju zainteresovanost. To su rođačke veze od Španije, Belgije pa diljem Evrope. Svi su oni vodili iste politike, sakupljali se na lovištima, svoje lovce pretvarali u vojske koje osvajaju. U dvorcu su bili uvažavani i čašćavani visoki fašistički dostojanstvenici, za ručkovima su potpisivali spiskove za desetine hiljada Jevreja koje treba razaslati po logorima od Aušvica do Buhenvalda.

Za divljenje je visoka svest pisca o gluposti i svim vrstama ličnih i društvenih nemorala. Retke su književnosti koje su tako radikalno pretresle svoje korene. Retki su narodi koji su takve stavove prihvatili jer Bernhard je slavan pisac, nije prognan, ni zaboravljen.

„Getea koga su Nemci sebi krojili i iskrojili u pesničkog princa, sakupljača insekata i aforizama, sa svojom filozofskom livadskom salatom. Na Getea, filozofskog malograđanina, na Getea životnog oportunistu, popisivača kamenja, astrologa, filozofskog dokoličara, koji je Nemcima punio tegle za zimnicu svojim duševnim pekmezom za sve prilike i za sve svrhe. Na Getea koji je manje-više izdao nemački duh za stoleća i srezao ga na nemački prosek geteovskom revnošću. Ni u čemu Gete nije dosegao ono najviše, u svemu je dosegao samo ono osrednje. Gete je onaj koji je zaludeo Nemce, koje on sada već sto pedeset godina nosi na savesti i pravi ih budalama. Gete je grobar nemačkog duha.“

„Velegrađanin Tomas Man pisao je skroz naskroz malograđansku književnost, malograđani s uživanjem gutaju tu književnost. Već najmanje sto godina postoji još samo ta kancelarijska književnost, malograđanska činovnička književnost. Ako izuzmemo Kafku koji je stvarno i bio službenik, ali jedini nije pisao činovničku i službeničku književnost, svi ostali nisu pisali ništa drugo, jer ni za šta drugo nisu bili sposobni.“

Vesna Šejić