Vesna Goldsvorti - Gospodin Ka (roman)

U Rusiji se najlakše živi ako zažmurite i ne otvarate oči.

Vesna Goldsvorti je završila Filološki fakultet u Beogradu, a doktorirala u Engleskoj, gde predaje englesku književnost i kreativno pisanje na koledžu u Ekseteru i Istočnoj Angliji.

Tema ovog  romana je nastavak Tolstojeve Ane Karenjine, opisuje život njenog sina, unuka, pa čak i praunuka u Londonu posle Drugog svetskog rata. Sa druge strane je mlada Jevrejka koja je pojavom fašizma napustila Pariz, pa živela u Bukureštu, na ostrvima Grčke i na kraju u Egiptu gde će upoznati mladog potporučnika, udati se za njega i sa njim doći u London. Njen muž je visoki vojni diplomata koji učestvuje u krojenju mape posleratnog sveta. Ona često ostaje sama u gradu gde nikoga ne zna i javlja se na oglas da bude družbenica osamdesetogodišnjeg gospodina Kara, sina Ane Karenjine, koji je preležao infarkt i oporavlja se. Tu se njihove sudbine prepliću. Ona piše roman o njegovim uspomenama koje joj on priča i time ispunjava svoje staračke dane i pretvara poslovni družbenički odnos u prijateljstvo. Tako saznajemo jednu od priča kako je grofovska porodica preživela revoluciju. Radnja se odvija 1946. godine. Spisateljka je vešto unela u psihologiju junaka nasleđe koje je ostavio otac Karenjin, kao i majka. To nije doslovce upotreba fabule Tolstojevog roman, nego mogućnosti koje to delo u svojoj prefinjenosti daje.

Roman ima složenu i zanimljivu fabulu i verovatno se čita sa zanimanjem i ako niste čitali Anu Karenjinu. Okosnica romana je i snimanje filma po tom Tolstojevom romanu, a sa Vivijen Li.  Naša junakinja neverovatno liči na nju, a njena lepota dovodi i do ljubavnog trougla.

U očima joj se pojavljivala iskra, a onda najzad i sjaj, nešto od one vatre koju sam pamtio sa Jalte. Ustajala je pre mene i odlazila u sobu moje majke da radi. Još je vidim pred očima, u poodmakloj trudnoći, njenu figuru naspram visokih prozora i golih grana napolju. Crtala je i slikala, na desetine i desetine cvetova, tučkove i prašnike, ponekad iz skupih buketa koje sam naručivao iz staklenika u Carskom selu, ali češće su to bili prizori iz njene mašte. Naglašavala je žilice i latice tako da su cvetovi postajali trodimenzionalni, kao da se upinju da izađu iz ravne površine slike.

…

Njeni radovi postajali su sve apstraktniji i na neki način me sve više zabrinjavali. Nisam se dovoljno razumeo u umetnost da shvatim da je Tonja naginjala ka apstraktnom slikarstvu, decenijama ispred svog vremena. Uoči termina za porođaj, ona je sve te slike isekla i spalila. … Kao da se raduje tom činu, presavijala je i sekla debeli papir, posmatrajući kako ivice crne i uvijaju se na trenutak pre no što plamen prodre kroz šare.

To su latice koja sam htela da naslikam, govorila je veselo i raspevano, gledajući u vatru. To su te jarke boje koje nisam mogla da postignem.

…

Sve mi je izgledalo apsurdno, ali sam ipak isprobavala taj novi život kao što neko isprobava novu odeću pred ogledalom. Uporno sam obećavala sebi da ću mu dati pristojnu šansu.

Vesna Šejić