Vilijam Bekford - Vatek (bajka)
Bekford V., Vatek, Vavilonska biblioteka, Soulfood publik, Beograd, 2018.
H. L. Borhesu je italijanski izdavač ponudio da odabere knjige za Vavilonsku biblioteku, što je on rado učinio, budući da je, po svojim rečima, odrastao i živeo u biblioteci. Dela koja je odabrao su bila izgubljena u vremenu i on ih je tako vratio čitaocima koristeći svoj svetski ugled pisca.
Bekford, inače i sam bogat i sklon uživanju, je u tri zimske noći 1782. napisao bajku o tragičnoj sudbini najmoćnijeg kalifa. Pored nasleđenog dvorca kalif je sazidao je pet kula koje zadovoljavaju čula i prohteve. Jedna je bila posvećena umetnosti. Čovek nije bio neobrazovan i bez duhovnosti, ali ipak ga je želja za još moćnijom vlašću i bogatstvom predala u ruka zlom demonu. Sazidao je ogromnu kulu, najveću na svetu. Svake noći demon mu je udvostručavao građevinu. Kada je bila gotova i popeo se na njen vrh, zvezde su i dalje ostale nedostižne, što nije trebalo reći podanicima. Pošao je na put ka obilju, opominjan uz put, ali ipak stiže do pakla. Borhes kaže da je Danteov Pakao sud vremenu, a ovaj opis je najstrašniji. Nema bajka bez prelepe princeze koja ga prati u pakao povedena razbludom. U priči se susrećemo sa zlim duhom, dobrim duhovima, patuljcima, liticama, izvorima, bezdanima, egzotičnim jelima, raskoši, zverima, groznim bubama, gmizavcima.
Pored te velike dvorane šetalo se mnoštvo ljudi i žena koji su se svi držali desnom rukom za srce. Nisu obraćali pažnju ni na šta i ćutali su kao zaliveni. Svi su bili bledi kao mrtvaci, a oči su im, upale u lobanju , bile nalik fosfornim svetlima koja viđamo noću po grobljima. Jedni su bili duboko zamišljeni; drugi su se penili od besa i jurili na sve strane kao tigrovi ranjeni otrovnom strelom. Svi su izbegavali jedni druge, i svako je,, mada se nalazi u gomili, lutao nasumce kao da je sasvim sam.
…
Sulejman podigne obe ruke prema nebu u znak molbe i kalif opazi da su mu grudi od prozirnog kristala kroz koji se videlo srce kako gori u plamenu.
…
Sva su se vrata pred njima otvarala, divovi su padali ničice pred njima, skladišta bogatstva otvarala su se pred njihovim očima, ali u njima nije više bilo ni radoznalosti, ni oholosti, ni škrtosti. Isto tak su nehajno slušali horove džinova i pogledali divna jela koja su bila postavljena na sve strane. Lutali su iz sobe u sobu, iz dvorane u dvoranu, iz hodnika u hodnik - sve same prostorije bez dna i granica, sve osvetljene nekom mračnom svetlošću, sve ukrašene istim žalosnim sjajem, kroz koju su prolazili ljudi koji su tražili počinak i utehu, ali su je uzalud tražili, jer su svuda nosili srce mučeno vatrom.
Vesna Šejić
