Žerom Ferari - Po svom liku (roman)

Slike su vrata što vode ka večnosti. Ali fotografija ne govori ništa o večnosti, već uživa u propadljivosti, svedoči o onome nepovratnom i sve šalje nazad u ništavilo.

…

Prošlost je uvek čitljivija od sadašnjosti.

…

Sposobnost zadavanja smrti postala je jedino merilo čovekove vrednosti.

Žerom Ferari u romanu Po svom liku piše o ratnim fotografima, ratu kao užasu na koje i fotografe i učesnike u ratu navode želje da se izbegne životna čamotinja, doživi nešto spektakularno, a suoče se sa zlom koje je neizbežni deo ljudske prirode. Pisac je Francuz sa Korzike, dobitnik Gonkurove nagrade2012. godine, a za ovaj roman 2018. je dobio nagradu lista Mond.

Antonija je iz sela na Korzici i odrasta uz svoje vršnjake koji vremenom postaju militantni desni nacionalisti. Momak, koji joj postaje blizak, predvodi pobunu i njegova slava raste zatvorima. Kada se pobunjenici omasove, dolazi do cepanja na dve frakcije koje svoje sukobe rešavaju ubistvima. Mogle su se videti fotografije njenih vršnjaka pobunjenika na evropskim aerodromima, kasnije su se obogatili. Antonija želi da fotografiše, postaje fotograf lokalnog lista u obližnjem gradu. Po zadatku slika portrete zanatlija na skupovima, što daje idiličnu sliku zajednice, i slične njoj ponižavajuće zadatke. Kad izbija rat u Jugoslaviji, ona uzima kredit i odlazi preko Beograda na ratnu teritoriju oko Vukovara i Osijeka: ne plaši se, ili, ako se i plaši, počinje uistinu da nalazi zadovoljstvo u tome, u vrtoglavici, u osećaju da se strovaljuje i uspravlja u poslednji čas. Shvata da nije dovoljno hrabra kada se ne usuđuje da fotografiše Arkana dok šamara kapetana naše vojske pred njegovim vojnicima koji u tome počinju da uživaju i smeju se i da svoje fotografije neće ni razviti ni prodati kada je slikala svinje dok jedu leševe pobijenih žena i dece. Ništa neće promeniti, urednici neće objaviti šokantne detalje, ljudi se neće promeniti. Arkanovu sliku je našla u štampi dok se igra sa tigrićem, zbog takvih istina nije došla na front. Upoznaje Dragana koji je bez svoje želje postao ratnik. kada se sa njim vraćala polupraznim autobusom ka Beogradu; čovek koji je poneo sa ratišta pakete plena je imao čime da obraduje carinike, Draganu su pronašli dve knjige, bacili ih u blato i njega šikanirali. Podsmeh i zlo koje je našao ga je oteralo u Legiju stranaca: U rat se lako ulazi, ali je iz njega teško izaći.

Rista M. je prvi srpski ratni fotograf. Odlazi u Beč da studira slikarstvo, pa preko Berlina stiže u Pariz gde se zainteresuje za fotografisanje visokog društva, glamura i lepotica. Apis ga poziva da se vrati i fotografiše ratnike Balkanskih ratova, pa to radi i u Prvom, pa i Drugom svetskom ratu. Nije mu to bila želja, nego sudbina i dug rodoljublju. Službenik u Ljubljanci fotografiše i bez interesovanja i želje lica zatvorenika koji će biti ubijeni ili poslani u Sibir, tu ima i poznatih umetnika i onih za koje nismo čuli, ali su tako ovekovečeni. Pisac ne nemeće svoje mišljenje, samo vešto bira detalje koji nas teraju na zaključke, ako pažljivo čitamo. Nema mnogo psihologiziranja, samo fakta kao fotografije. I tako dok se mi u literaturi sentimentalno i poluistinito bavimo dalekom istorijom, tugujemo nad svojom intimnom promašenom svakodnevnicom, drugi uspešno pišu o nama.

Rista M. otkriva da, začudo, ljudi vole da čuvaju potresne uspomene na svoje zločine. Pomisao da tako nose uza se svedočanstvo koje ih najteže optužuje očigledno im se ne javlja.

…

Dragan ni na trenutak neće biti siguran da jasno shvata koji su zvanični ili skriveni ciljevi rata. Ali jasno je da stvari kreću po zlu, žestoko, sve brže, i sve se meša, 1912, 1934, 1943, prošlost koja je tako dugo ostala zaglavljena u grlu penje si i truje sadašnjost, ustaše iz Jasenovca, noževi i testere, partizani i četnici duge kose i brade.

…

Ima toliko načina da se čovek pokaže opscenim.

Vesna Šejić