Žoze Saramago - Priručnik o slikanju i pisanju (roman)

Moj život je diskretno organizovana podvala.

…

Odluke koje donose duh i volja nadmašuju okolnosti.

…

Postoji samo jedan način da se bude Kihot: uveličavati ideale. Postoji samo jedan način da se zadrži vreme: da se živi tuđe vreme.

…

Da sam kratka ljubavna komedija – gde bi se našla publika.

Žoze Saramago (1922-2010) dobitnik Nobelove nagrade je u romanu Priručnik o slikanju i pisanju  opisao vreme Salazarove diktature fašizma do 1975. godine kada je izvršen vojni puč. O samoj borbi protiv vlasti se govori najmanje, duhovno stanje koje je nametala takva politika je opisano kroz monolog slikara koji je visokoj buržoaziji slikao portrete. Dobijao je dovoljan honorar, ali je bio nezadovoljan svojim radom. To za njega nije umetnost, uvek je slikao u jednom maniru kojim je publika bila zadovoljna. Odnos prema mušteriji, trenutak poziranja je veštački odos, nadigravanje taštine i autoriteta. Kada se nezadovoljstvo i sumnja u talenat nagomilala, počeo je da piše vežbe autobiografije u obliku putopisa. Pisao je o svom boravku u Italiji gde je od Venecije pa preko Bolonje i značajnih gradova Toskane bio opčinjen delima renesansnih slikara. Njegov slogan je: Rodio si se. Onda idi u Italiju. Pisanje, razmišljanje o uzorima koji su mu se tako nametnuli počinje da menja njegov stil. Gubi mušterije i počinje da se bavi dizajnom i slikanjem onoga što mu je lično otkriće i značajan napredak. Ta promena se dešava u vreme kad se priprema pad režima. Dok je slikao po narudžbini, imao je prijatelje do kojih mu nije naročito stalo, birao žene koje ga samo fizički privlače. Kada se oslobodio obaveze i počeo da prepoznaje svoje slikarske mogućnosti, bio je spreman i za stvarnu ljubav. Dobar deo romana čine esejistička razmišljanja o slikarstvu, pisanju, poređenje te dve izražajne mogućnosti sa analizom slikarskih bisera kao i književnih veličina. Opisuje Lisabon i tadašnje intelektualce među kojima vlada nezadovoljstvo, letargija, nedovoljno poverenje, jer je svako mogao raditi za vlast kao doušnik. Kafkijanska bezvoljnost. Tako nam Saramago suptilno i zaobilazno opisuje stanje duha u diktaturi, prisećajući se bliskih diktatora kao Musolinija, Franka. Trenutaka zastoja u razvoju kulture. Vladavine kiča i neukusa. Tako roman dobija širi plan od samog slikanja Portugala. Svugde diktatura deluje razorno na duh i osećajnost.

Žene sa kojima sam do sada bio za mene su mrtve, a što sam ih više voleo to su više mrtve. Međutim, nijednu od njih nisam voleo dovoljno da bi jedan deo mene umro zajedno s njima.

…

Kada otvorimo bilo koju staru knjigu, malo koja je knjiga dobra a da u njoj nema neke slike ili ikonostasa; a sasvim je sigurno da one knjige koje su teže i nejasne, raslog tome ništa drugo nije do činjenica da pisac nije dobar crtač i ne zna kako da iscrta i rasporedi svoje delo.

…

Smrću sam opsednut (ili sam bio u pubertetu i još me nije prošlo), ili možda ne toliko smrću koliko umiranjem.

…

Da mogu da prespavam jednu noć tamo u kapeli, da se probudim pre svitanja i da gledam kako se pomrčina polagano javlja iz iluminacije koja je zasigurno bila Đotova tajna, jer takva plava boja ne postoji ni kod jednog drugog slikara.

…

Rođeni smo već sklopljeni, već samo složeni lenjiri, i skupljeni smo, stešnjeni. Imamo tri metra u sebi a ponašamo se kao da smo pedalj dugački.

…

Postoji prilika kad je ćutanje isto kao i laganje.

Vesna Šejić