28 - Antologija američke priče XX veka 2

Zamislite samo 30 000 000 prestupnika u ogromnim kampovima kako svi u glas viču nesalomivim autoritetom jednih velikih usta. „Želimo gimnazije! Biblioteke! Bazene! Želimo terene za golf! Kantri klubove! Pozorišta!“

…

U dubini duše pitao se da li će ikad razumeti jezik ljudi.

U drugom tomu Antologije američke priče XX veka čiji je izbor izvršila Dina Hrecak imamo priliku da pročitamo pripovetke 28 slavnih i poznatih pisaca. Kako je Amerika zemlja Holivuda, mnogi od njih su pisci scenarija za poznate filmove. Većina pripovedaka su jasno, jednostavno i prijemčivo napisane. Hronološki su poređane, tako se kreće od teme bede, rata severa i juga, rasnih razlika do pisanja pod uticajem droge ili na velikom koncertu gde su svi akteri pod uticajem LSD. Pisci su i muški i ženski, i beli i crni. U dve pripovetke nismo čak ni u Americi. Šezdesetogodišnji poznati jevrejski pisac dolazi u Prag, boravi u ambasadi i na kraju posle posete jevrejskih groblja, utisaka od sve te istorije koja je u raznim slojevima prepoznatljiva, oseća strah, teskobu i čezne da se što pre vrati. Duga priča je u Parizu, opisanom bajkovito jer uspešan pevač, glumac, crnac, oženjen Šveđankom, ima angažman u Njujorku i vraća se sa svim traumama koje je odrastanjem u rasnoj mržnji pokupio. U Parizu su otkrili njegov talenat, u njemu se osećao jednakim. U pripoveci Selindžera nailazimo na mladića koji posle Velikog rata boravi u Italijanskoj bolnici sa okrnjenim fizičkim i duhovnim snagama.  Od stila do stila, od događaja do događaja se susrećemo sa nama poznatom ili nepoznatom društvenom klimom Amerike.

Samo žele da budu poštovani. Samo žele poštovanje, a najlakši način da se to postigne je  priključivanje većini.

…

Jezik je iskustvo, jezik je moć.

…

Kako čovek može da se navikne na pljuvanje u lice, na svu onu neumornu genijalnost koja je deo prkosa i straha malih, neizrecivo nesrećnih ljudi, čiji je najveći užas jedinstveni identitet, čija je radost i sigurnost u potpunosti zavisna od ponižavanja i nesreće drugih?

…

Većina ovih stanovnika bila je pronicljiva da umre pre 1939, u svojim krevetima ili bolnicama, pojedinačno, pre nego što su Nemci stigli i pre nego što je smrt postala masovna proizvodnja.

Vesna Šejić