Aca Vidić – Jahao sam prema drvoredima (poezija)

Prolaznost je kao duvanje kroz paučinu

…

Takav je moj trag

Kao trag zveri nad rosnom travom

…

U mraku sveta

jedini svetionici

su uvek

Isus

i pesnici

Nadrealizam je prkosna odluka da se ne bude racionala. Slike proizilaze iz raspoloženja. Ako pokušavamo da racionalno pišemo o takvoj poeziji imamo utisak da nam se negde iz prikrajka pesnik mangupski podsmeva. On je svoje osećanje preneo u metaforične slike, mi samo nagađamo i nikad nije moguće da budemo u pravu. Aca Vidić u zbirci izabrane poezije iz četiri decenije svoga stvaralaštva Jahao sam prema drvoredima polazi od tautološke želje za tišinama. Opkoljava nas prirodom, u dosluhu je sa kornjačom, tu je vuk koji pitomo gleda. Noć nije vreme razuma, snovi su izlaz iz sveta:

Kao promukla muzika zamičem

životom pred ponoć

u muk

Dan je život, mora se ući u banalnost i društvene konvencije. Pesnik ne može da bira, ali ne mora da piše o danu, dogod je u mladosti i prilici. Kada pesma dođe do završne misli, nismo sigurni da li je to pesnikov izbor istina, ili ruganje matematičkom umu. Bira između vrane ili gavrana, ženskog principa ili glasnika smrti. I kako god se pesnik poetski odredio, uvek ostaje svest o prolaznosti i strah da neće biti traga iza pesnika. U ovoj poeziji ima upečatljivih slika:

Nestaćemo

I niko to neće primetiti

Vetar zameđen za našim pragovima

I hteli ne hteli postajemo svesni ne samo toga što nas niko ne čuje i kratkoveki smo, nego je ugroženo naše patrijarhalno i nacionalno biće, ali to je kao uzgred u poeziji, nije rodoljublje glavna tema, nailazi se i na takve pesničke žice. Tu su u zbirci i sudbine antičkih mitskih junaka koji su vekovima prisutni kao inspiracija i kao strah od zaraznosti njihovih sudbinskih tragedija. I bilo je nekada zlatno doba:

Prvi ljudi podigoše kuću od svetlosti

Polako se menja poetika pesnika, nadrealizam ostaje u slikama, ali kako slika više nije dovoljna javljaju se postmoderne bajkovite naracije u stihu. U Poreklu kamenja pesnik nam prkosno preti:

Ako meni ne veruje

Nek ga vetar razbaca u pesak pretvori

I gde padne nek izraste u kamen

I okameni se –

Ako mu je tako bolje

Šta bi nam bilo utešno da se okamenimo,ni pesak nije željeni izbor, ali naš pesnik voli da se duhovito poigra tragedijom opstajanja. U pesmi Pustinjski vuk pesma posvećena Bogoljubu Arsenijeviću - Makiju govori o pustinjaku čija kuća noću šeta i ne zna se gde će se stanar probuditi. Sem pesama posvećenih znancima, i o dedi govori toplo, otac je nedostižni gorostas, a sa bratom u pesmi deli sudbu egzistencijalnog poraza.

U ciklusu posvećenu Ezri Paundu sa njim ravnopravno raspravlja i divi mu se, pominje i druge pesnike koje je odabrao. U jednom stihu se žali što mu se uprostila poetika, ali treba udovoljiti publici željnoj zabave i zaborava.

Treba se razračunati sa savremnom braćom od pera i ako ništa nije idealno tek oni nisu:

Naši se savremenici sve ređe dohvataju svetih

Knjiga, a sve češće oko koristi su i pranju pameti iznova.

Ili u pesmi Naši pesnici:

Naši se nekako kopiste na poeziju!

Nauzmu ideologije, otvore partijske knjižice,

diplomatska predstavništva,

kulturatašeizam, ambasade,

urednici urednika budu

ili režimsko penkalo

sa mastilom ideološkim boje krvi.

I tako pesnik kao što je izumeo reči za liriku prirode i prolaznosti, tako nalazi gorke reči za savremenike i sada već upotrebi interpunkciju da se zna ko i gde stavlja tačku.

A ljubav nije u modi već vek i po, zavisi kako i gde se računa. Mi smo još u vreme Bodlera stajali pod balkonima i uzdisali nežno. Tako naš pesnik piše pesmu Protiv ljubavi

Voleti je slabost!

Zar toliko slabića me okružuje što bauljaju za

Ljubavlju

Drhavom rukom da uberu crvljivu jabuku…

Prezirem parove zgrčene po parkovima…

Jer sve je prolazno, nastane ni iz čega i tako i nestane, uzaludni zanosi i patnje, ako su moguće, ako nije sve samo govor tela i zabluda:

Brzo ubedimo sebe da nas neko voli

I mi njega želimo

Op! Sjaj u očima…Op! Netrezvene reči…

Poljubac! Stisak…Travica…

Njihanje na krtoj grani.

Sada kada je sve tako, prolazno, sa lažima, pesnik je toga već odavno svestan, odavno je opraštao i opraštao se:

Kao promukla muzika zamičem

Životom pred ponoć

U muk

I ostaje zapitan da li je on to i da li je vredelo:

Zar čovek iz sna sam JA

Što grobove noći pali

Vesna Šejić