Adam Zagajevski - Platno (poezija)

U svakom od nas krije se čovek,

univerzalan, snažan, nepobediv.

…

Ali zbog čega je cirkuska šatra

razapeta na bivšem groblju?

…

MAJMUNI

Jednog dana majmuni posegnuše za vlašću,

Na prste staviše zlatno prstenje,

obukoše bele, uštirkane košulje,

počeše da puše mirišljave havanske cigare,

stopala zarobiše crnim lakovanim cipelama.

To ne primetismo jer bejasmo obuzeti

drugim stvarima, jedan je čitao Aristotela,

drugi proživljavao veliku ljubav.

Govori vladara postadoše haotični,

čak brbljavi, međutim, nikada ih

nismo slušali pažljivo, više smo voleli muziku.

Ratovi su postali divljiji, zatvori su

smrdeli više nego ranije.

Čini se da su majmuni posegnuli za vlašću.

Adam Zagajevski je rođen 1945 u Lavovu, jednom od velikih centara evropske jevrejske kulture, pa je studirao u Krakovu, takođe značajnom kulturnom gnezdu. Njegova poezija je obojena letom ptica, ribnjacima, srednjevekovnim gradovima, drvećem sa prolećnim pupoljcima, jesenjim lišćem koje umire, ali je uvek refleksivna sa senkom holokausta, Aušvica. Njegova braća su pokopana u plitke peščane grobove, iskrzane cipele iz depoa logora žele da prošetaju. Nema mračnih slika, ima aluzija i paradoksalnih završetaka pesme, ima stihova: „Tamo gde su pevali kosovi nekada se nalazila filijala logora u Aušvicu“  i opomena za budućnost: „Jahači jure na crnim konjima, tiranin smišlja smrtnu kaznu puni stilskih grešaka“, ili želja: „Mirno spavaj, nemački radio, sanjaj Šumana, i ne budi se kada zapeva sledeću petao diktatora“, i predosećanja: „Spremaju se oluje i nagli sumrak pod preteškim oblakom olovne boje, biće grad i skamenjene suze, a očekuju se i druga putovanja u nemim vozovima, međutim, svaki grom ne ubija, niti je svaka smrt kraj, niti svako ćutanje tišina“ i posledica za svesne, za pesnika: „Više nikad nećeš zaspati, premnogo ti je ispričano, previše se zbilo. Svaka kap krvi mogla bi da napiše svoju skerletnu Ilijadu“ i želje: „Iskro bogova, oslobodi nas trivijalne tiranije savremenih Nerona i Tiberija“. Nema uobičajene ljubavne pesme jer ljubav je kao hrana za put. Sluša muziku i lamentira nad njom, ide po muzejima i velikim slikama posvećuje pesme, stojeći pred jednom od remek-dela svestan je da je prah, ona će ga vekovima nadtrajati. Pesme posvećuje prijateljima i dijalogu sa njihovom poezijom. O svojim savremenicima, generaciji:“

Bila je to čekaonica u kojoj je trebalo da se

čeka čitavog života, da bi se rodilo…

To je crni pejzaž, a samo planine su plave,

a duga iskošena. Nije bilo osećanja ni nade,

ali smo tamo živeli i nismo bili stranci.

To je bio život koji nam je dodeljen.

To je bilo strpljenje, bledo kao lednik.

To je bio strah, ispunjen krivicom. To je bila hrabrost,

puna nemira. To je bio nemir pun snage. (Elegija)

…

VARVARI

Mi smo bili varvari.

Pred nama ste drhtali u svojim palatama.

Nas ste čekali dok su vam srca lupala.

Za naše jezike govorili ste:

sastoji se isključivo od suglasnika,

od šumova, šapata i suvog lišća.

Mi smo živeli u crnim šumama.

Nas se bojao Ovidije u Tomama,

mi smo poštovali bogove čija imena

niste umeli ni da izgovorite.

Ali i mi smo spoznali samoću

i strah, i uželeli se poezije.

…

PLAMEN

Bože, daj nam dugu zimu,

tihu muziku, strpljiva usta

i malo ponosa – pre nego što se

završi naš vek.

Daj nam začuđenosti

i plamen, visok i svetao.

Vesna Šejić