Afonso Kruz - Kuda idu kišobrani (roman)

Neznanje je najtvrdoglavija ljudska osobina.

…

Bole nas sećanja koje nismo doživeli.

…

Bilo bi dobro kad bi nas svet poslušao i klekao pred nama.

Afonso Kruz (1971) je portugalski pisac, a odlučio je da u romanu Kuda idu kišobrani opisuje život u Indiji. To je istorijski neko neodređeno vreme dvadesetog veka. Susreću se junaci koji su Indusi, pa pripadnici islama, kao i katolici, te predstavnici različitih kasti, a tu je i američki potrošački duh.  Sa jedne strane je Fazal Elahi koji gleda u zemlju, želi da ostane neprimećen, ima fabriku molitvenih ćilima, a sa druge strane je samozvani general Ilije Krupin, vladara podzemlja, nasilnik, siledžija, ubica, najbogatiji čovek i onaj koji ima vezu sa vladom. Vlada zakon jačega. Roman je  prepun čudaka koji metaforično predstavljaju različite ljudske sudbine. U Fazalovoj kući je njegova  žena, raskošna lepotica koja vitla kosom, zavodi muškarce do iznenadnog ubistva; njegov sin koga ubiju tri američka vojnika tako što uđu u kuću i nekažnjeno nestanu; njegov div rođak, nem od detinjstva posle zlostavljanja oca, i sestra retkih zuba, koja je neudata i moli se bogovima da nađe muža. Deca su u tom svetu premlaćivana za njihovo dobro. Lepe žene nestaju i na kraju ih pronalaze raskomadane. Svet socijalnog, političkog i ličnog zla i nesreće, ali opisan nadrealno, neobičnim stilom persijske poezije i mudrih izreka koje svi likovi citiraju i u njih veruju bez obzira koliko zlo činili ili pak bili bespomoćni. Iza je dečak čiji su roditelji otišli u Ameriku za boljim životom i vratili se jer ga nisu našli, a onda su bili raskomadani u bombaškoj akciji. Dečak je živeo pod mostovima, prosio dok ga nije usvojio Fazal Elahi da uguši bol zbog ubijenog sina. I evo još jednog junaka neobičnog; jedva diše, ne vidi se i čezne za ljubavlju toliko da će se napraviti mrtav ne bi li ga voleli i žalili. Dok na njegov pogrebni sanduk bacaju zemlju, on se još ne odlučuje da pusti glas. Kišobrani nestaju kao rukavice i ljudski životi.

Neko čuje ušima, a neko srcem.

…

Vetar je tog popodneva duvao kao da kašlje, a i nebo je pokazivalo znake nelagode.

…

Kratki trenuci su najdramatičniji.

…

Da Alah nije želeo da čovek trujumfuje i dosegne Njega, uspinjući se uz stepenište od leševa, ne bi ni stvorio takav svet gde svako svakog proždire.

…

Kad želimo nešto što je mimo sadašnjosti, kada želimo budućnost, to u nama začinje embrion narednog dana. I taj dan raste u nama, hrane ga sećanja i želja za životom, i nakon nekoliko sati, dan se po prirodi rađa. Sve dok ne dođe trenutak kada ćemo, istrošeni, bez želja, zaboraviti da poželimo budućnost i naredni dan umreće u nama. 

…

Plaše ga radosti, jer radosti su mesta na visini, najopasnija mesta, mesta sa kojih padovi mogu biti bolni, nasilni i fatalni.

Vesna Šejić