Aleksandar Bariko – Izvesno poimanje sveta (eseji)

Kako čovek da ćuti sa svim tim što se dešava naokolo, a naročito ako zarađuje za hleb radeći sa razumevanjem i uživanjem.

…

Prvo pravilo oprez

A drugo?

Smelost

…

Uvek sam se pitao kakav je smisao onih ogromnih nuklearnih arsenala kada bi samo jedna nuklearna glava završila utakmicu: sada znam odgovor. Brojali su novac.

Sem što se divimo Aleksandru Bariku kao piscu originalnom i priznatom, u zbirci takstova „Izvesno poimanje sveta“ ga moramo poštovati zbog pedeset tekstova, eseja, prikaza o toliko izabranih knjiga za koje on misli da su reprezentativne u poslednjih deset godina. Tu se možemo susresti sa izborom neobičnih tema koje su objavljene u tom periodu, a odgovaraju visokom misaonom i stilskom kriterijumu pisaca. Iako žalimo što nama ta dela nisu dostupna, možemo da uživamo u načinu na koji on o njima razmišlja. Nisu to obavezno dela objavljena u tom vremenskom rasponu, ima i onih koji su mu slučajno ili po preporuci došli do ruke. Ispred svakog teksta ima napomena kako je i ko mu obratio pažnju na knjigu. Knjige su datirane od 13. novembra 2011. pa do 4. novembra 2012, iako tvrdi da čita stotinak knjiga godišnje. Susrećemo se sa razmišljanjem o „Doručku kod Tifanija“ i žaljenju što je film uopšte gledao, a kada je već snimljen, što glavna junakinja nije Merlin Moro, više bi odgovarala ukusu muškaraca. Piše i o „Raspravama o metodi“ Rene Dekarta jer je promenio odnos prema filozofiji novoga društva po salonim birajući da napiše 50 strana na književnom jeziku, a ne tada vladajućim latinskim (jedan filozof godišnje radi higijene duha). Tek tada je, jer pisac je bio fašista, pročitao „Kožu“ Kurcija Malapartea, opis vladavine Amerikanaca 1943. u Napulju. Njemu je to delo kao Markesove fantazmagorije, a mi smo ga čitali pre više od tridesetak godina kao realizam. Retko će nam Bariko govoriti o sadržaju, „Koga briga“, važna mu je misaonost, pridevi, jezik, reči koje su zaboravljene, poseban pristup temi, novi svet koji otkriva i to skromno priznaje, jeste pre svega tajna talenta i posebnosti književnosti. Spreman je da se divi, da pročita roman od 1300 strana da tek posle dvesta strana uđe u temu, da kaže da neka dela ne bi mogao da prepriča, druge vrednosti teksta su ga opsedale. Pre svega je pisac, desiće se da će opisivati nebo i istorijsko vreme u kome je delo nastalo, a tek na kraju u dve rečenice progovoriti o samoj knjizi. Neko ko je studirao književnost i morao da citira Deretića i druge nebuloze, mora da se divi njegovoj skromnosti, zahvalnosti što je neko i o tome pisao, pa on ne mora, i što neka dela nažalost nisu sa njegovim potpisom. Svaka knjiga o kojoj razmišlja je otkrivanje novih saznanja do kojih još nije došao, i to ne krije, divi se, ali isto tako nabraja knjige koje nije imao strpljenja da pročita.

Ako pisanju knjiga oduzmete ambicije da se u potpunosti na raskošan način boravi u jednom jeziku – kao gospodar, stučnjak, istraživač – unakazujete njegov profil u toj meri da će svako dovoljno bistar i strpljiv biti u stanju da napiše knjigu, što nadam se da ne moram da objašnjavam , nije uopšte uspeh civilizacije, kako se misli.

…

Tako se sećam da sam podigao šešir, sasvim opravdano, i jednostavno se pomirio s činjenicom da ima ljudi, živih, koji su mnogo bolji od mene.

…

Ako pišeš knjige, čitanje savremenika izaziva u tebi izvesno samopoštovanje, ponekada te stimuliše na izazov, s vremena na vreme navodi te da s gorčinom shvatiš svoja ograničenja: veoma retko te slomi.

Vesna Šejić