Aleksandar Bariko - Tri puta u zoru (roman)

Svetlost koja nas u mladosti obasjava biti će svetlost u kojoj ćemo zauvek živeti.

Aleksandar Bariko je po obrazovanju filozof i pijanista. Prvo smo ga čitali u monološkom romanu Pijanista koji je poslužio kao osnova za film. Posle toga je usledilo niz romana i eseja uvek neobičnih, duhovitih, onostranih. Roman Tri puta u zoru se sastoji iz tri susreta jedne žene i muškarca. Žena je vamp, sa očima koje su bile svetle, ali sive, nalik vučijim: i shvatio je u čemu se sastoji njena lepota. Sama za sebe kaže da je zla i da joj se uvek sve nesrećno završi. Pisac knjigu posvećuje Katarini Mediči. To bi bila možda njena sudbina da je živela u sadašnjem vremenu, da nije bila papina kćerka u vreme renesanse, ljubavnica brata, čuvena trovačica, udavana iz političkih razloga, čuvena lepotica. O Katarini Mediči su pisani romani, biografije, istorijski zapisi, snimani filmovi, ali ovo je najneobičnija projekcija njene ličnosti. Tri susreta, ili tri dela romana ne idu hronološki: u prvom delu je to žena koja ulazi u hol hotela i zatiče neznanca kome traži usluge, povrati pred njim, smesti je on u svoju sobu koju je upravo napustio, upoznaju se. Govori mu o sinu koga je rodila sa sedamnaest godina i ostavila svojoj majci jer ona nije spremna da bude majka. Ona je sumnjiva, ali policajci dolaze po njega. U drugom delu je vidimo kao devojčicu od šesnaest godina, a u drugom stanju sa mladićem nasilnim i sumnjivim. U trećem delu ona je sada već policajka pred penziju koja odvodi nesrećnog dečaka od trinaest godina, kome je izgorela kuća kao i roditelji, kod čoveka svog života sa kojim nikada nije mogla da živi. Dijalozi su zanimljivi, dramatični sa neočekivanim obrtima. Čitaocima samo može da bude žao što je Bariko napisao tako malo i toliko kratkih roman.

Bio sam u zatvoru. Kako vam se to dopada?

Vi, u zatvoru?

Trinaest godina.

Zezate me?

Ne bi mi palo na pamet.

Ne ličite na nekog ko je bio u zatvoru.

Tako je, ne ličim.

Jeste li greškom tamo dospeli?

Dospeo sam tamo usled jednog apsurdnog i nepovratnog sleda uzroka i posledica.

Ne razumem.

Ubio sam čoveka.

Gospode. Kako ste ubili čoveka?

Upucao sam ga . Samo jednim metkom.

Dobro gađate…

Bio je na metar od mene, teško ga je bilo promašiti. Ali to što sam ispalio samo jedan metak pomoglo mi je na sudu. Nije bilo mržnje, razumete?

…

I tako se niste ubili.

Kao što vidite.

Možda bi bilo bolje da ste se ubili.

Ko zna. Ali skloniji sam da to isključim. Uvek je bolje živeti.

Čak i u zatvoru?

…

Ako je toliko lepo, zašto tamo ne živiš?

Evo, nastavljamo sa ispitivanjem. Ti bi bio odličan policajac, znaš?

Reci mi samo početak.

Početak? Kakav početak?

Kako počinje priča?

Ma gle ti njega!

Molim te.

Ništa, uobičajena priča, on je čovek mog života, a ja sam žena njegovog života, to je sve, samo što nikada nismo uspeli da živimo zajedno, jesi li zadovoljan.

Hvala.

Ako nekoga zaista voliš, ali zaista, ne mora da znači da je najbolje da s njim živiš.

Stvarno?

Ne mora da znači.

A – ha.

Rekla sam ti da je to priča za odrasle.

Da, rekla si mi.

Vesna Šejić