Aleksandar Dunđerin – Promeniti naslov (poezija)

Ovde se ne govori o slobodi

nema je…

ovde nam

nema spasa

Možda se desila Apokalipsa, i projahala četiri jahača. Mali je čovek da sve razume. Sada smo u Čistilištu sa Biblijom u rukama. A u Bibliji u Starom zavjetu svi su stavljeni pred strašna iskušenja i sa pitanjem. Jov Boga pita što njemu takav bol koji ne zna da li dostojanstveno može da podnese. U Novom zavjetu Hrist u četiri Jevanđelja svaki put pita svoga Boga Oca zašto ga iskušava ljudskom zlobom, porugom i bolom koji se ne da podneti. Sumnja, neverovanje, zlo u oku i nož u ruci je greh, ali se pred nevoljom drugačije ne može. Deo tih dilema je u poeziji Aleksandra Dunđerina. Možda nas više ni nema, deo smo virtuelne stvarnosti koju će neko jednom gledati, ako nekoga bude bilo. I tako od prvog ciklusa Crnjanski na Kosovu. Kako peva Crnjanski u Lirici Itake: „Na Itaki i ja bih da ubijam, / al kad se ne sme / bar da zapevam / malo nove pesme. // U kući mi je pijanka, i blud, / a tužan je život na svetu svud…“, posle Velikog rata, ni Dunđerin ne nalazi reči optimizma i opšte sreće:

mrak podrhtava

u ruci bez glasa

pevamo

iz inata i prkosa

ponosni

znamo:

Nema nam spasa

Nismo u Arkadiji i ljubav sveta i lična je zamračena jer mislimo, sumnjamo, nismo više čiste duše, sve i da nema prokletstva mesta gde živimo u izdajama i nemiru duše:

između ljubavi i strasti

srce se muči svaki dan

U trećem ciklusu Moja Vojvodina pesnik se nalazi između ispitivanja nesavršenstva rodne grude i već deset godina odabranog novog života na Kosovu (i Metohiji) sa koga mnogi već decenijama beže:

Vojvodino!

nestaje ti ljudi

za života

u živom blatu

Tvoje

Ravnodušnosti

Tamo se nema kud natrag, jer tamo je ubica čula i postaje cvet bez mirisa / more bez talasa. Mogli bi da odemo u buku grada, avanturu ljudskih susreta, ali pesnik to tako ne vidi:

lutaju

željni sunca

i vode

izgubljeni ljudi

pogleda uprtih u zemlju.

U četvrtom ciklusu Jovanovi stihovi pesnik ne očekuje, ne nada se, ali kaže:

u dostojanstvenom užitku

tragedije

koju kob nameni

umreću

Nismo čisti, ni savršeni, ko zna zašto sav ovaj bol i zbunenost, ali nam treba Molitva

i za nas

u zagrljaju sa đavolom

Na kraju je Epilog i kao u svakoj drami postojanja to će biti Užas jer ni gladni, ni žedni, svetinje zaboravljamo i ravnodušnosti se predajemo, i ko zna gde ćemo iz ovoga čistilišta. Pesnik ne vidi izlaza, a mi smo se nadali lepoti i nežnosi.

Vesna Šejić