Ameli Notomb - Udri to srce (roman)

Udri to srce, tu duh sam bdije – Alfred de Mise

Ameli Notomb (1966) je Belgijanka koja se odlučila da živi i radi u Parizu gde je napisala niz kratikih romana, popularnih, prevođenih. Njena veština je zanat, obrazovanje i koncept. Nije to ono što smo mi nekada idealizovali kao nasušna potreba - ili pisati ili poludeti, umreti kao recimo Dostojevski. Udri to srce je kriminalni roman, mada u početku i nismo sigurni na šta će to izaći. Zasnovan je na pojednostavljenim psihološkim i karakternim odlikama likova. Lapota, inteligencija, društveni uspeh, manipulacija u okviru porodice, pa na faktultetu, će formirati Dijanu, glavnu junakinju, čijih trideset i šest godina pratimo. Ubistvo se dešava na poslednjih nekoliko strana i čitaocu je jasno da je moralo da se desi i nema tu moralnih dilema. Niko neće saznati ko je ubica, nema čuvenih visprenih detektiva. Idealni psihološki dirigovan zločin. Majka porodice, lepotica, željna zavidnih pogleda, zadivljenosti, stupa u ljubavnu vezu u devetnaest godina sa najlepšim i najbogatijim momkom u gradu i rađa im se lepa devojčica. Majka je nezaineteresovana za dete, zavidi svakome na pažnji i ljubavi. Ne voli, ali kada se rađa prvo sin, pa onda još jedna kćerka, shvata da je njen život određen, voli i neguje sina, što Dijanu muči. Kad se rodi devojčica, majka je preterano mazi i baka i deka odvode Dijanu sebi. Kad oni iznenada i veoma povoljno za razvoj fabule poginu, ona prelazi u porodicu svoje prijateljice. Otac, bezrezervno voleći svoju ženu, ne vidi u tome nikakav problem. Dijana je odličan đak, prestižan student medicine, sa ambicijama i naučnom radoznalošću. Mentorka će njene ambicije zloupotrebljavati, biti sama neziainteresovana majka kćerke, supruga poluautističnog genijalnog matematičara. Roditelji koje niko ne bi poželeo. Ljubomora, zavist, koristoljublje, emotivna hladoća direktno vode do dvadeset uboda nožem u srce. Kriminalni roman je uvek intelektualna enigma i dehumanizovana mentalna zabava. Te uslove ovaj roman zadovoljava. Fabula je pored ostalog zasnovana na bajci o Pepeljuzi. Vešticu, maćehu, uvek sa zadovoljstvom čitalaca ubije neko, recimo princ, koga ovde nema, jer ljubav nema očekivani ishod.

Baka: A šta se tu može? Nije tvoja majka dovoljno poremećena da bi neko sad tu intervenisao. A nije ona dobra kao majka, ni za tebe ni za Seliju. Zakon protiv toga ne može ništa.

...

Dijana je videla da majka ne laže. I na fakultetu i u bolnici već je imala prilike da se svojim očima  uveri u zastrašujuću moć zaborava kod ljudi: zaboravljali su sve što im nije odgovaralo da upamte ili, bolje reći, zaboravljali su bilo šta kad im odgovara da zaborave, a to će reći da su zaboravljali često.

…

Sama ćeš videti kavi su pacijenti jednog kardiologa: u devet od deset slučajeva, patologija je izazvana prekomernim unosom masti, i lečenje se svodi na to da se bolest stavi pod kontrolu. Kad ih posavetuješ da izbace maslac iz ishrane, gledaće te kao ubicu. Opredeljujući se za kardiologuju i za istraživački rad, mi biramo da budemo deo aristokratije; radeći kao lekari, mi samo lečimo svinje.

…

S mržnjom su stvari već bile složenije. „Kako čovek zna kad nekoga mrzi?“ Lakše bi majku bilo mrzeti kad nije tu, došlo bi joj da dohvati tu ženu i nabije joj lice u blatnjavu lokvu. „E to mora da je mržnja“, glasila je njena dijagnoza. Njena čuvstva prema majci mogla su se opisati kao neizmerno duboko razočarenje. „Velikodušno je to osećanje: ono dokazuje da sam u nju polagala velike nade.“

Vesna Šejić