Ana Vučković – Bazen (proza)

Ne bi bilo loše da se naprave uporedna studija i foto knjiga ušiju nobelovaca.

…

Svaki grad je primorski grad ako dovoljno dugo voziš.

…

Branka obično kad uđe u prostoriju indukuje osećaj praznika, nečeg između noćne vožnje kolima okićenim gradom i biranja kolača sa ovala.

„Bazen“ Ane Vučković je omnibus od trinaest pripovesti i epilogom da se razbije urok. Čistačica bazena posle niza godina rada se konačno razodene i uroni u lažno plavetnilo. Trenuci u životu likova idu od ružičaste peščane plaže i majke koja doji, do poslednje priče gde je čovek ružan, odbojan i samoživ. Viškove energije troši na razbesnelo plivanje i konačno ronjenje od bazena do reke kao traga Panonskog mora, koji bi on mogao da popije. Kao da je u pripovedanje đavoljim repom ukapana trunka zla i onda se sve survava u grotesku.

Poetika nove struje autorskog filma ne teži da se identifikujemo sa likovima, pa plačemo zajedno, nego se ide na radnju trenutka, često ekstremnog. Anina proza je u tom fonu. Egzistencijalna zebnja se zamagljuje pravilnim rasporedom odlazaka na bazen. Urbana otuđenost se izbegava zajedničkim plivanjem, a opet se pliva u svojoj traci bez emotivnih dodira. Erotičnost je egzibicija za selfi. San je osnova priče, nadrealan i ponekada strašan. Izvrnuta bajka: Postoji i teorija da ga je ukrala sirena, da ga je prvo onesvestila udarcem peraja a onda dugo ljubila po vratu dok nije poplaveo. Sirena je imala gipko peraje i imala je izraz lica njegove majke. Ošamutila ga je udarcem a onda progutala u jednom zalogaju.

Tu je i priča o Džejn Mensfild, zečici i „najpametnijoj glupoj plavuši“, kao spomen na nekadašnji sjaj Holivuda. Njen bazen je tako kičast, a njena tragična smrt tek trenutak tuge i utehe njenog partnera. Tu je i karikaturalno opisana starost koja oduzima duhovitost, svežinu bivše lepote i to se plivanjem ne da promeniti. Lepota i dostojanstvenost prošlih građanskih vremena nestaje rušenjem dveju bliznakinja, arhitektonskih lepotica, kuća sa vitražima. Sve se menja i čovekov život dobija drugu vrednost.

Scenografija pripovesti je neočekivana i vrlo raznolika, maštovita, makar to bilo i strašno. Tako plivačica sa upalom bešike doživljava: Ona lepo pliva, trudi se da uživa, ali odjednom – blop! Iz nje izlazi nešto, zabranjeno je piškiti u bazen, iz nje izlazi nešto, ona napipava šta je to, blop, to je stabljika, kao nekakva hlorofilna pupčana vrpca, blop, još jedna, pa još jedna, pa još jedna, biće teško ovo sakriti od ostalih plivača, šta je ovo dođavola, blop još jedna stabljika, proteže se i raste i niže celom dužinom bazena, blop, još jedna, otvaraju se cvetovi i lokvanji, blop. Duga rečenica romana toka svesti je ovde racionalna i alat za preusmeravanje pažnje čitaoca.

Mirjana koja doživljava strast sa jednim drvetom, izražava želju da bude samodovoljna. Ona mašta: Moraće u prodavnicu po namirnice, između ostalog i po sir, a pada joj na pamet kako bi volela da ima supermoć da izrenda svoje pete u pastu i da to bude parmezan. U novinama bi pisalo – Šok! Žena koja piški proseko i renda parmezan sa peta! Tada bi bila samoodrživa. To, plus solarni paneli na zgradi i onda bi sve bilo u redu. Ako je to vrsta humora, onda se menja način čitanja ove proze. Sve zavisi od čitaoca, njegovih očekivanja i ukusa. I Kafka je pisao sa namerom da nasmeje svoje prijatelje koliko god nama njegova dela izgledala strašno, vizija mračne budućnosti. Tajna je šta sve vreme može da učita u neku prozu?

Vesna Šejić